Na peščanoj visoravni, 667 m nad morem, u podne, ta velika varoš afrički je vrela i suva. Zeleni, gusti, njeni parkovi, tada, hladoviti su kao u pustinji oaze. Madrid, koji je zidan za Filipa IV, u sedamnaestom i za Karla III u osamnaestom veku, nema mračne prošlosti. Stare crkve i vrtovi u njemu iz doba su baroka. Zato ta varoš i nema u sebi ničeg divljeg i fantastičnog, u njoj se u prvi mah, lako živi. Sazidan, uglavnom, posle godine 1900, Madrid je dočekao da ga često porede sa Parizom, Berlinom i Bečom. Uistinu ne liči nimalo na te gradove. Ni u svom centru. S jedne strane u njemu se precizno oseća prošlost lakog života, burbonska, karuce, plemstvo, zatvoreni privatni vrtovi, ljubavni parovi pod alejama Buen Retiroa, ispovedanje po mračnim crkvama sa ushićenim stihovima Magdalena i svetih Tereza, s druge strane nedavno buđenje Španije, zidanje od pre trideset godina, jedan barok amerikanskih namera.
Iz putopisa Madrid, danju (zbirka putopisa U zemlji toreadora i sunca)
