Već sa prvim pogledom, čini vam se da ste u Egiptu sve odjednom sagledali, obuhvatili, objasnili. Odista, ova zemlja nema nego svega dva-tri predmeta, koji se, uvek istovetni, ponavljaju do na kraj sveta. Nešto neizmerno jednoliko i prazno, to je prvo čovekovo osećanje u Egiptu.
Egipat je zemlja o kojoj puno znamo, ali koji stvarno ne postoji. I ne postoji zemlja na kojoj nema ničeg uspravnog, i koja je samo prazna ploča s jednog kraja na drugi. Nigde naše oko da se na nečem zadrži, ni uho da išta osluhne. U Egiptu postoji samo nebo, ali i ono uvek prazno, i uvek nepomično, i svagda jedne iste boje. Niotkud da se podigne pramičak magle, ni da nebeski svod vetar pomuti i potrese. To je vrlo uočljiva razlika između ovih mirnih prostora i naše panonske ravnice ili ruske stepe. Ako ovde u jedno doba godine sa mora naiđu oblaci, golemi kao planine, to je samo na njihovom prolasku sa mora za Etiopiju. Onamo će se zatim jednog dana svi ti oblaci proliti u legendarne abisinske kiše, koje će trajati mesecima. Ali ovde u Egiptu neće ipak pasti ni kap rose. Niti ikad vetar zalupiti ijedan prozor.
Ovo je zemlja gde se ništa ne događa.
Iz putopisa Pismo iz Egipta (knjiga Sa Mediterana)
