Na levoj strani hridine, jedna velika stena već stolećima hoće da padne. Stoji tako prepukla, možda još od velikog trusa u godini 1667. Tvrđava sama, svojim stepenastim terasama i prozorima za baterije, izgleda vrlo teatralna, u svom uzvitlanom profilu, pred plavim morem i bledoplavim nebom. Nad stepenicama njenim, u zidu, je kip Sv. Vlaha, zaštitnika i spasioca Dubrovnika.
Iza čempresa i velikih sačuvanih zidina, s četvorougaonim kulama, kakvih u svetu sad ima malo, Dubrovnik se širi kao rumen talas. Pod Srđ je istakao svoje najtvrđe i najozbljnije utvrđenje: Minčetu, tvrđavu porodice Menčetića. Ona je kao neki ogromni zupčasti avan od gvožđa, u nekom strašnom železnom točku što izgleda da se okreće na čekrk i liči na tvrđavu Sv. Anđela, nad Tibrom. U njoj je grdan vodovod pod zidinama, zidanim po finim i hladnim zamislima fortifikacionih novotarija Antonija Feromolina, iz Bergama. Mada je i ona dignuta u vis, spuštena je duboko u tlo, pa se čini čvrsta, u zemlji. Njene zidine nisu onako dekorativne kao u ostalih dubrovačkih utvrđenja, ali ni tako tanke; Minčeta se penje prema Srđu, sa svojim kulama i turelama, preteći, kao neki gorostasni top, i ona, i danas još, ima svu lepotu jedne čelične, oklopljene, ratne kule, sa svojim krugovima i geometrijskim oblicima, tako čudnim u tišini koja vlada oko nje, u toploti čempresa, smokava i palmi.
Iz eseja Dubrovnik (zbirka eseja Naša nebesa)
