Još nosim u pameti sve male zatone po našoj dubrovačkoj kuda sam tumarao detetom. Silazio sam na vodu s prvim zrakom sunca, da se vratim kući tek kad me otud otera noć ili oluja. Ta samotna i slatka mesta nekadašnje hercegovačke obale gde sam iz mora izvlačio i noge i ruke okrvavljene u lovu na rakove i gde me posvednevno ujedalo sunce i pekla morska pržina. Mali zatoni u kojima sam gledao sve kosmičke bitke svetlosti i mraka!... U očima puno modrila neba i mora; u kosi puno soli; u duši puno romorenja borića i smreke... Ceo vazduh miriše ruzmarinom i jasminom što se rastapaju u večernji zelenkasti suton. Nigde na zemlji onoliko jata lasta koliko večerom izleti iz dubrovačkih zvonara. I zvuci starih zvona popadaju po vodi i po krovovima, kao kamenje. - More, to je samo to dubrovačko more!... I sunce, to je samo ono sunce koje obiđe ceo kosmos, ali dođe večerom da padne samo ovde pred Boninovom!...
Treba slušati more detetom, uspavljivati se njime u svojoj kolevci, kao dugom majčinom pesmom. I buditi se u vrisku i plaču za vreme njegovih gorkih ekvinocija. Ko nije more poznao na taj način, onda ono nije strast koja zaluuje, nego samo lepota koja zadivljuje. Ono tad nema vlasti nad čovekom, ne menja njegovu dušu, niti preinačuje njegove želje i namere. Čovek ga tada sluša kao pesmu, ali ne kao huku sopstvene krvi. Ono tada ne zna da bude ubilačko, niti da vaskrsava; niti je uzrok kakvog velikog poroka, ni povod jedne duboke i fatalne energije. Ono više nije čovekov duh i materija, nego samo jedna sjajna, velika voda u kojoj se razlio sav život i raspevalo nebo i zemlja. Nešto neizmerno veliko i lepo, ali nešto izvan nas, s onu stranu nas, nešto indiferentno u našoj sudbini...
Ali more u detinjstvu, to je otkriće i saznanje nečeg centralnog u životu od kojega se više ništa ne može odvojiti kroz sve naše sreće i nesreće na zemlji. More u detinjstvu, to je prvo učenje o veličini, čistoti i moći. Treba znati sve pesme mora napamet, reč po reč, pa razumeti njegov govor u svoj raznolikosti od jutra do mraka. More nije samo voda, nego je pre svega svetlost. To je jedina lepota koja ne začudi, nego prestravi. Samo onaj koji je zaplakao kad je prvi put video more razumeo je njegovo mesto u svemiru. Žalosno je slušati ga, a ne razumeti ga. Jadni ljudi s kopna! Vi ste možda spaseni za nebo, ali ste za svagda izgubljeni za more. A to je strašno.
Iz Pisma s Jonskog mora
