Iz jedne od tih varošica - iz Crikvenice - izlazi, zaista, jedan pesnik, jedan pravi pravcati pesnik koji na kamenom molu, motreći i iščekivajući, ide u susret našem brodu. To je Vladimir Nazor. Došao je da nas pozdravi. U svom svetlom letnjem odelu, slamnjem šeširu i, u rukama sa dva divna velika buketa od svežeg šarenog cveća, on liči na nekog starog baštovana koji se sprema na neko čestitanje ili svečanost. I zbilja je to jedna čitava mala svečanost, kada nas on, na naše živahno mahanje, najzad, spazi. Mi smo svi na balustradi broda, koji je već pristao uz molo, a Nazor tu, pred nama, opkoljen, zaokupljen sa svih strana. Usrdno i veselo pozdravljanje, predstavljanja, rukovanja. On predaje Desanki oba buketa, od kojih je jedan bio, prvobitno, namenjen gđi Isidori Sekulić čije odsustvo pesnik živo sažaljeva. Nazor nas poziva, nagovara da se iskrcamo malo u Crikvenici i da budemo njegovi gosti, mi navaljujemo na njega da se on ukrca i pođe sa nama.
Iz putopisa Dalmatinski film
