Srce mi je snažno lupalo pod nemilosrdnim suncem koje mi je sklapalo oči, ali hteo sam da letim sa grabljivicama što su, na nebu, kružile do opijenosti, hteo sam da gledam pravo u sunce da bi njegov sjaj, koji toliko voli ogoljene vrhove baobaba, pohodio moje sećanje, i kao u olujnim vremenima, jednom munjom iščupao od noći jadikovku hrastova, ljudi i života; hteo sam da se sećam jučerašnjice, odvratnih slika koje su ljudi dali sami o sebi (nepovratno se vezujući lancima dvoje po dvoje, za tri veka rana), da se sećam reči grubljih od sindžura, da se sećam obzorja neprobojnijih od zidova mora čija je pomama prečesto pratila sporu plovidbu. Koliko li je crnaca bačeno u gibanje valova, preko palube njihove mladosti? Koliko suza pomešano sa gorkom solju smrti? Koliko snova uhvaćeno u trag za brodom, od krvave pene?
Sunčeva jara nimalo ne može da naudi ovim sećanjima o kojima ne govori nijedan od naših školskih udžbenika, niti crna voda mazuta koja me sprečava da čitam putanje riba među otpacima i, naslonjen na priručje, moj pogled luta iznad kovrdžica, kači se za liniju obzorja kamo se zaputilo jato ptica, ne mareći za graju turista koji umeju da vole stari svet jedino još kroz objektiv fotoaparata. Dok na prednjem delu broda, gde su nagomilana užad, štekću svirači tam-tama, udaraju po zategnutoj koži koja proizvodi jasan i svetao zvuk, osećam kako moje telo podrhtava u ritmu Afrike, kao da nikada nije zaboravilo pesmu moje bake Kafarke, koja je ljuljuškala moje detinje snove. A brod se toga časa lagano udaljava od pristaništa, krećući za Gorejsko ostrvo gde, ja to znam, imam sastanak sa ćutnjama istorije, koje su pak ispunjene kricima crnaca istrgnutih iz ratničkih plemena.
Afrika je ćutanje.
Iz priče Juče, kradljivci sunca
