Ali su tu i neki Cigani, deset do petnaest ljudi grupisanih na čelu stola. Oni sviraju i pevaju neku čudnu muziku skoro bez prestanka. Naše uši se teško privikavaju na ove asonance i na ove nove ritmove; muzičko obrazovanje na Zapadu se uglavnom ograničava na naše sopstvene tvorevine i štaviše, koncerti nude samo neke od njih, ono što se smatra prosečnim dobrim ukusom, bez ičega sasvim novog i bez muzike iz prošlih vremena.
U međuvremenu se dvorište ispunjava zvucima, i za manje od sat vremena evo mene potpuno zaokupljenog i ushićenog. Pobudila su se moja sećanja na rusku kapelu. Oni su tamo imali nove aranžmane, mnogo dekorativnije, sa moćnim prodornim sopranima, ženskim horovima, vodećim glasovima i dečijim horovima. Građa ove muzike je za nas takođe nova, ne zbog njihovih instrumenata koji su slični našim već pre zbog njihovih ritmičkih i harmonskih aranžmana. Zatim, tu je takođe i muzički simbolizam o kom mi ne znamo ništa i koji bismo mi smatrali nemogućim u našem dobu individualizma.
Iz knjige Putovanje na Istok
