Ako biste danas otišli tamo, zatekli biste neznatno izmenjenu malu Rafaelovu kuću, ali u njoj je sada muzej, ona je turistička atrakcija, hladna i beživotna, što je tako uobičajeno za kuće pretvorene u muzeje. U njoj se nalaze reprodukcije Rafaelovih slika i nešto nameštaja iz tog perioda. Ali iza kuće, u malom senovitom dvorištu, još postoji bunar iz kog je ovaj dečak pomagao roditeljima da izvlače vodu i izlizana kamena ploča sa udubljenjem, koja je služila za pravljenje boja. Dotakla sam njenu glatku površinu zamišljajući dečačića kako tu priprema ocu boje i uopšte ne sluti koliko će njegovo ime biti poštovano pet stotina godina kasnije. Odmah pored kuće je atelje, koji je sada galerija; ona se i dalje sastoji od nekoliko prostorija, kao u Rafaelovo vreme. Tumarala sam okolo pokušavajući da ne gledam u gizdave akrilne pejzaže izložene na prodaju. Mesto je vrvelo od turista: Amerikanaca, Francuza, Nemaca i ponekog Italijana, koji su se cenkali oko umetničkih dela izloženih u Rafaelovom ateljeu. Poluzatvorenih očiju mogli biste zamisliti živahnog dečkića kako se muva okolo, među šegrtima zaposlenim kod njegovog oca.
Rafael je pažljivo posmatrao zbivanja oko sebe dok je pomagao u mešanju boja i prljao se praveći sopstvene skice i slike. Nesumnjivo je veoma rano pokazao talenat, jer je malo posle Đovanijeve smrti 1494. godine jedanaestogodišnji Rafael poslat u Peruđu da bude šegrt u ateljeu Pjetra Peruđina, najpoznatijeg i najplodnijeg slikara u centralnoj Italiji.
Iz knjige Rafaelovim tragom
