Prizemna Amerika što vredno radi na beskonačnoj životnoj traci od devet do pet po podne, putuje vozom kući, ispija svoj večernji koktel i odvrće slavinu televizora; plavokosa i čedna Amerika nedeljnih crkvenih službi, golfa, bejzbola, pevačkih društava, kredita i minijutarnih travnjaka, prezire, mrzi, gadi se, a u isto vreme potajno zavidi Njujorku i Njujorčanima - toj Sodomi i Gomori kontinenta, punoj bluda, perverzije, pornografije, nerazumljive umetnosti i sumanutih tipova koji imaju nastrane ideje u gradu nasilja, gde čovek nikada nije siguran hoće li se i pored sedam brava na vratima probuditi živ.
Čak se i asfalt Njujorka razlikuje od ulica drugih američkih gradova; izrovašen, istrošen, podbuo i zakrpljen na milion mesta, on kao da jedva izdržava teret sveopšteg rasula na svojim ulicama.
Ima li išta lažnije od uobičajenih reportertskih opservacija o tom nehumanom gradu? Šetajući Manhatanom, pitao sam se sve vreme zašto bi plemeniti ljudski napor da se dosegne nebo (pokušaj star koliko i biblijska legenda o zidanju Vavilonske kule) bio nehuman? Svaki slučajno bačeni pogled na spletove betona, čelika i stakla u kome se ogledaju oblaci, ispunjava, pre svega, divljenjem zbog građevinskog podviga, zatim, spiritualnošću (prateći vertikale, misao se gubi u nebu) i, na kraju, očišćenjem. Kao da se iz osinjaka naroda, boja i vera, truleži i ljudske nemoći, poput pomirenja i nade uzdigla umetnost nove gotike, bez druge religije, sem vere u uspeh - očišćena, plemenita i zanosna u svojoj želji da se vine u visine iznad privremenosti i tavorenja.
Iz putopisnog dnevnika Skitam i pričam
