Priznajmo ipak da je mučan i tužan posao pabirčiti stari Rim po novome, ali to se ipak mora činiti, sa nadom da će se na kraju doći do neocenjivog zadovoljenja. I velelepnost i razaranje, na čije tragove čovek nailazi, prevazilaze sve naše pojmove. Što su ostavili varvari, to su opustošile arhitekte novog Rima.
Kad tako posmatramo jedan organizam kome je dve hiljade godina i više, koji se u smeni vremena na toliko raznih načina i iz temelja menjao, pa ipak vidimo isto tle, isti breg, pa često čak i isti stub i zid, a u narodu još tragove starog karaktera, mi onda postajemo svedoci velikih odluka sudbine, i otuda posmatraču već od početka biva teško da dokona kako za jednim Rimom dolazi drugi, i to ne samo novi za starim, nego i različite epohe bilo novog bilo starog jedna za drugom. Ja se za sada jedino trudim da sam osetim gde se nalaze upola sakrivene tačke, a tek onda se mogu potpuno iskoristiti lepi prethodni radovi; jer od petnaestog veka do naših dana su se vrsni umetnici i naučnici celog svog života bavili ovim predmetima.
A svu tu ogromnost mi sasvim mirno primamo kad hitamo tamo-amo po Rimu da bismo stigli do najuzvišenijih predmeta. Drugde čovek mora da potraži ono što je značajno, a ovde nas to saleće i prepunjuje. Gde god čovek pođe ili stane, ukazuju mu se najrazličitije slike predela, palate i ruševine, vrtovi i divljina, i udaljeni i skučeni vidici, kućerci, staje, trijumfalni lukovi i stubovi, i sve to skupa često toliko blizu da bi se moglo preneti na jedan jedini list. Trebalo bi se služiti sa hiljadu pisaljki, jer čemu će ovde pero! A onda se uveče čovek umori i iscrpe od silnog gledanja i divljenja.
Iz putopisa Putovanje po Italiji
