Sledećeg jutra sam svima u hotelu dao malo previsoku napojnicu da bih stekao još više prijatelja, i otputovao sam jutarnjim vozom za San Sebastijan. Nosaču na stanici nisam dao više no što treba, jer nisam pretpostavljao da ću ga ikad više videti. Hteo sam samo da steknem nekoliko dobrih prijatelja među Francuzima u Bajoni, da bih bio dobrodošao ako opet navratim. Znao sam da će njihovo prijateljstvo biti ispravno ako me budu zadržali u pamćenju.
U Irunu smo morali promeniti voz i pokazati pasoše. Nisam voleo što napuštam Francusku. Život je tako jednostavan u Francuskoj. Uviđao sam da sam budala što se vraćam za Španiju. U Španiji čovek nikad ne zna na čemu je. Uviđao sam da sam budala što se vraćam, ali sam stao u red sa svojim pasošem, otvorio kofere pred carinicima, kupio kartu, prošao kroz vratnice, ušao u voz, i posle četrdeset minuta i osam tunela bio sam u San Sebastijanu.
U San Sebastijanu je čak i po vrelom danu bilo nečeg od ranog jutra. Lišće na drveću je izgledalo kao da nikad nije sasvim suvo. Ulice su izazivale osećanje kao da su tek polivene. I po najvrelijem danu je u nekim ulicama sveže i hladovito. Otišao sam u jedan hotel u gradu gde sam ranije odsedao i dobio sobu s balkonom s koga se gledalo preko krovova grada. Iza krovova se dizala zelena padina.
Iz romana Sunce se ponovo rađa
