Stranci se u Britaniji podnose strpljivo i hrabro kao što se podnosi hronična bolest. Sa Engezima se uvek osećate kao sa profesionalnim bolničarima iz krimske škole. Florence Nightingale, koji su, u žurbi da vam pomognu, kod kuće zaboravili belu uniformu. Za razliku od drugih naroda, Englezi osećaju prema strancima izvesno blagonaklono sažaljenje, neku vrstu misionarske samilosti, nasleđene iz kolonijalnih vremena i iskustva s divljacima Imperije. Divljake je valjalo pripitomiti, a pri tom, ako je moguće, živ ostati. I kao što je divljacima jedina šansa bila da se zaista pripitome, ne gubeći sasvim ni svoju spontanu, egzotičnu divljačnost, uključujući ponekad i sklonost prema hanibalskoj dijeti, bez koje nisu mogli računati na englesku samilost, i vaša je jedina šansa da se ovde dobro osećate u tome da divljak, odosno stranac, ostanete. Pripitomljen stranac, razume se, ali - stranac. Ne preterujte u tome, naravno, ne gazite engleske krupne žuljeve i sitne osetljivosti, ali gde možete, i koliko možete, pokazujte da ste stranac. Samo nipošto nemojte se time ponositi. Tu je trik. Naprotiv, ističite kako ste i sami svesni koliko gubite time što niste Englez, ali da protiv sudbine ništa ne možete. Žaliće vas kao što se žali bogalj koji za svoju sakatost nije kriv, i vama će na štakama njihovog saučešća biti dobro. Više ne očekujte. Više bi značilo da od vas nešto žele.
Iz knjige Nova pisma iz tuđine
