Sva je Peruđa sastavljena od senke i svetlosti u četvorouglovima. Kubisti bi se radovali da ovo vide. Kao i Sijena, i ova je varoš puna lasta.
Ta jesenja hladnoća usred leta, činila je da još više pomodri i da bude još čudnija. Bila je kao profil sa nekog antičkog reljefa, jer kuće joj nisu razdeljene, već su sazidane, sa neprekidnim krovovima, bolne oštrine. Via Appia opasuje sav grad, tvrda i večna.
Od svih umbrijskih varoši to je najlepša stena na prastarim brdima. U njenom vidiku, zelene su padine i ljubičaste doline, neizmerno nežnih boja. Srebrnaste vode miruju i masline, na njenom obzorju. Gradovi se vide na vrhovima brda, slični njoj, samo manji. Sve to, samo u vazduhu koji je čist, kao nad snegom. Kao Sijena, u mrkoj i vrućoj Toskani, tako se i Peruđa, i zelenoj i hladovitoj Umbriji, sačuvala drevna, srednjovekovna, opkoljena brdima i planinama Apenina, što se vide, u daljini. Mladi Alpi, kako ih je Bajron nazivao.
Visoko iznad doline Tibra, ta varoš ćuti i sada u brdskom vazduhu, kao što je ćutala i pre tri hiljade godima sa ogromnim etrurskim i rimskim kapijama, dubokim opkopima i visokim terasama. Na njima su stabla tako stara, pred obzorjem punim vrtova, studenaca, i maslina, da je Renan ovaj kraj nazvao Galilejom Italije.
Pod nebom, umbrijskim nebom boje najčistijeg ametista, krovovi ovoga grada kao plavi, divlji golubovi lepršaju. Iza njih se Asizi, Spoleto, Todi belasaju kao pena na vrhu zelenih valova ove zemlje, što je kao ustalasano, zeleno more.
Na vidiku Peruđe izlazi se iznenada, neočekivano, iz jazbina, rupa, ulica što su kao po svoj Umbriji i Toskani, posle toliko stoleća, način zidanja frigijskog i misirskog. Ceo njen oblik kao da je odande. To se oseti i sad još, kad je osvetljenje, puno, jako, u podne, kao što se i, pri pogledu na njene zemljane zidove, primeti trag ruke drevnih, pamflijskih i kiparskih lončara. Ima stvari koje tako dugo sačuvaju u sebi ono, što je prošlo.
Iz knjige Ljubav u Toskani
