Rozi nikada ne ide da pliva kad i roditelji, ona za to vreme mora da pazi na sestre koje su još uvek male, ali nisu više slatke, nego su glupe guske koje će vam posuti pesak po stomaku ili na gola leđa staviti meduzu. Imati porodicu je užasno; i drugi ljudi pate zbog svojih porodica. Rozi to sasvim jasno vidi, na primer onaj pocrneli čovek sa zlatnim lančićem koga naziva šahom, umesto da je sa svojima pod suncobranom, on sedi za šankom ili vozi motorni čamac, što poskakuje po talasima vratolomnom brzinom, i uvek je sam. Porodica je prava napast, zašto čovek ne može da se rodi odrastao i odmah krene svojim putem. Idem svojim putem, kaže Rozi jednog dana nakon ručka i za svaki slučaj dodaje, u gradić da kupim dopisnice, razglednice što ću ih poslati svojim školskim drugaricama, kao da joj je uopšte padalo na pamet da tim glupim balavicama iz razreda šalje neke karte, pozdrav s plavog Sredozemlja, kako si, ja sam dobro. Idemo i mi, viču sestrice, ali Bogu hvala ne, ne smeju, one posle ručka moraju u krevet. Dakle, samo pravo drumom uzbrdo do trga i odmah se vrati, kaže otac i ide za majkom i sestricama sa svojim jadnim, povijenim kancelarijskim leđima; danas je po moru vozio čamac, ali od njega nikada neće postati moreplovac. Samo putem, uzbrdo, gore se vidi gradić sa zidinama i tornjevima, kao prilepljen za brdo, ali roditelji još nikada nisu bili tamo, put im je bio isuviše dug, isuviše vruć, što i jeste, kud god da pogledaš nigde senke. Rozi senka nije potrebna, a i čemu, njoj je svuda dobro, dobro u njenoj koži što se sija od ulja za sunčanje, pod pretpostavkom da oko nje niko ne obleće i niko je ništa ne pita. Kad si sama, sve postaje veliko i čudno počinje da pripada samo tebi, moj put, moja crna šugava mačka, moja mrtva ptica, odvratno, pojeli je mravi, ali moram je uzeti u ruku, moja je.
Iz pripovetke Duge senke
