Na grotlu izgled je potpuno apokaliptičan. Harmonijska linija vulkanskih padina i kratera koja se vidi izdaleka ovde se gubi. Sve je oštar, preteći zub i jedno krševito kolo koje zatvara pejzaž najfantastičnijim formama. Ono što daje apokaliptični izgled i ovakvom pejzažu, to je najviše odsustvo bilo kakvog biljnog ili životinjskog života. Materija u svojoj suštini. Tamna, nemilosrdna. Ono što daje jezivost ovoga pejzaža to je prisustvo te utrobe zemljine koja kroz onu kupu neprestano daje znake o sebi. Gust stub mlečnoga dima bude razvejavan odjednom jednim cvetnim žućkastim i onda ružičastim. Huktanje zemlje, ljutite detonacije i usijani projektili. Koračao sam ukrug po dnu toga kratera videći oko sebe samo ogromne crne zidove. Lunatičnost onoga što sam video bila je ogromna. Plavo nebo iznad nas. Setio sam se sličnog strašnog pejzaža u blizini Prespe u okolini sulfatara, insekata i ptica koje je neka nevidljiva fatalnost vukla nad ova sumporna isparenja da oko njih ostavljaju gomile svojih leševa.
Iz knjige Sicilija i drugi putopisi
