Artnit

Čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava, - to su ili pristrasna gledišta, okamenjena i obesmislena u svojoj beživotnoj otvrdlosti, ili pak vešte igre rečima, kod kojih danas prevagne jedno a sutra drugo, onom prvom potpuno suprotno shvatanje. Umetnička dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti kritikom. Samo ljubav može da ih dokuči i drži, samo ona može da bude pravedna prema njima.

U kratkom predavanju O modernoj umetnosti, održanom na otvaranju izložbe 1924. godine u Jeni, Pol Kle istražuje umetnički proces umesto ishod. On posebno osvetljava elemente kreativnog procesa koji se tokom rasta umetničkog dela odvijaju u podsvesti umetnika koga poredi sa drvetom. On piše:

Sezan je uvek isticao da je ljudska percepcija u suštini "nejasna", i u pismu Žoakenu Gaskeu govori o "onim nejasnim senzacijama koje rođenjem donosimo na svet". Ali je mislio da umetnik treba da bude u stanju da koncentracijom i "istraživanjem" unese red u tu zbrku, i da je umetnost u suštini postizanje tog strukturalnog reda unutar polja naših vizuelnih senzacija.

U svom delu pod naslovom O spiritualnom u umetnosti, objavljenom 1912. godine Vasilij Kandinski piše da emancipacija od prirode tek počinje u umetnosti i da umetničko delo mora da podstiče odgovor na dubljem nivou, koji se naziva nesvesnim. On ističe:

Nasuprot ovoj apstrakciji nalazi se apstrakcija umetnika. Boja govori o boji, on odgovara boji opet bojom. On živi u svom predmetu, i to usred onog što pokušava da shvati, u iskušenju, izazivanju, primerima, problemima, analizi, opijenosti - a oni su večiti. Moguće je da on ne vidi ono o čemu sanja, i sanja o onom što vidi.

Reč artista, umetnik, nije postojala u doba renesanse. Uzalud ćemo za njom tragati u mnoštvu Leonardovih spisa, najobimnijoj književnoj zaostavštini koju je jedan slikar ikad ostavio. Kada je nastupio trenutak veličanja novih vremena, Đorđo Vazari je svoju zbirku biografija posvetio artefici del disegno, odnosno "stvaraocima u vizuelnim umetnostima".

No, interesantna stvar je da upravo zbog toga što je Indija zemlja metafizike - najčistijeg i najapstraktnijeg napora da se postignu ljubav, razumevanje i harmonija sa životom - upravo iz tog razloga je stvorila umetnost koja je originalna, vitalna i čista.

Kao glavno obeležje grčkih remek-dela u slikarstvu i vajarstvu gospodin Vinkelman smatra plemenitu jednostavnost i mirnu veličinu i u stavu i u izrazu. "Kao što morska dubina", kaže on "ostaje mirna, pa ma koliko da površina besni, tako na figurama Grka izraz i pri svim strastima pokazuje veliku i staloženu dušu.

Svejedno da li je u pitanju bajka ili stvarni događaj kad se priča da je ljubav učinila prvi pokušaj u likovnim umetnostima, tek izvesno je da se ona nije umorila vodeći ruku velikim starim majstorima. Jer, ako danas slikarstvo kao umetnost koja predstavlja tela na površini upražnjavamo u celom njegovom obimu - mudri Grk je slikarstvu povukao mnogo uže granice i ograničio ga na predstavljanje lepih tela. Njegov umetnik nije predstavljao ništa sem lepoga; čak i obično lepo, lepo nižih vrsta, bilo je samo njegov slučajni motiv, njegova vežba, njegova razonoda. U njegovom delu trebalo je da divljenje bude izazvano savršenstvom samoga predmeta. Stari umetnik bio je suviše veliki da bi od svojih posmatrača tražio da se zadovolje prostim hladnim zadovoljstvom koje proističe iz pogođene sličnosti, iz ocene njegove veštine. U njegovoj umetnosti nije mu ništa bilo milije, nije mu se ništa činilo plemenitije, nego krajnji cilj umetnosti.

Umetnik je tvorac lepoga.

Cilj umetnosti je da otkrije umetnost, a sakrije umetnika.

Nijedan umetnik ne teži ništa da dokaže. Čak se i same istine mogu dokazivati.