Artnit

Kako je pust, i prazan, i ništavan gotovo svaki minuli dan! Kako malo tragova ostavlja on za sobom! Kako su besmisleno i glupo projurili časovi, jedan za drugim!

Da, "sutra, sutra"! Eto, svašta ume i mnogo može čovek, zaista mnogo. I ja ne spadam među najgore i najnesposobnije. Ali taj isti čovek, kad legne da spava, ne zna kakav će san usniti i, kad ujutro ustane i krene u vedar dan, ne zna kako će taj dan završiti, koga će sresti ni šta će čuti, ni kuda će ga reč koju čuje odvesti. Ni toliko ne zna!

To glasno i raspevano "Sutra!" diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog "Sutra!". I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka. Pred našim pustim i jednoličnim "danas" stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo "sutra".