Artnit

I nato ostavi svoju pticu tamo i ode u dublji svijet, koji je bio golemo, zapleteno jedinstvo zapreke i privlačnosti. I postavi sebi još jedno pitanje:

“Od čega i zašto da se spasi taj beskrajni vrtlog?“

Život ne trpi ponavljanja koja nemaju za cilj učvršćivanje sebe (kao u vreme ranog detinjstva, ili i kasnije) u relativnoj sigurnosti postojanja, kada ponavljanje neke radnje, misli ili osećanja stvaraju neophodan identitet u čoveku, obezbeđujući mu relativnu sigurnost egzistencije. U svim drugim slučajevima jednoobrazno ponavljanje neke radnje ili misli koja dugo traje, stvara u čoveku teško podnošljivo, za neke i nepodnošljivo osećanje dosade.

Ksenofobija označava duboko ukorenjen strah prema strancima ili nepoznatom i implicira verovanje da je objekt straha na neki način stran. Na osnovu ove definicije ksenofobija se može generalizovati na široki spektar socijalnih situacija. Etimološki reč ksenofobija potiče od grčkih reči, xenos, što znači stranac, čudno i phobia, što znači strah.

Nemački filozof Martin Hajdeger naglašava osnovno pitanje ljudskog postojanja, ispitujući kako ljudska samosvest zavisi od koncepta vremena i smrti. U središte svoje filozofije stavlja strah i krivicu, koje smatra za osnovna određenja ljudskog postojanja, a savremenog čoveka prikazuje kao bačenog u svet stvari u kome i sam sve više postaje stvar.

Strah nam otima slobodu. Nedostatak bezbednosti ograničava onu slobodu koju u svakodnevnom životu shvatamo kao datu. Vole Sojinka piše: "Opreznost i računanje zamenjuju normu spontanosti ili rutine." Ta spontanost je odlučujući deo naše slobode. Onome ko neprestano mora da razmišlja o svom delanju čak i u najjednostavnijoj svakodnevici, ograničen je prostor slobodnog delanja. Tu može biti reči o vesti u novinama, o nasilnim činovima u sopstvenom susedstvu, da teroristi mogu udariti "bilo gde i bilo kada", da je hrana koju jedemo nesigurna ili da se širi neki opasan virus. Kada smo pod uticajem takve informacije, nestaje naše svakodnevne neusiljenosti.

Izgleda da je strah postao sveobuhvatan u tom smislu da više ni u jednom području društva ne važi perspektiva straha. Strah je postao ono osećanje koje upravlja javnošću, i dosta društvenjaka tvrdi da se današnje društvo najbolje može opisati kao "kultura straha". Strah je postao kulturno uslovljena lupa kroz koju posmatramo svet.

- Strah? Zašto se plašiš?

- Plašim se za tebe, i za decu, za sve se plašim...

- Živci! Treba da se odmoriš. Kupaćeš se na moru, nadisaćeš se joda i proći će svi strahovi.

Za mnom su gorele šume i put. Zmija nisam da i rep u zemlju uvučem. Zubi su mi se klatili ali sam na kurjaka ličio. Daleko za leđima u torovima ostade pusto i mir. A čovek umire jedino kad mora i kad neće. Iako mi je brada do sedmog rebra duga, noge su mogle da nose nju i nož.

Vlast tiranina ne može da bude dugotrajna, jer je narodu mrska. Jer ništa ne može dugo da se održi što je protiv volje većine. Malo je koji od njih (tirana) proživeo svoj život a da ga nije zadesila kakva nevolja. A ako postoji nevolja, onda postoji i mogućnost da se ustane protiv tiranina; a kad je već mogućnost tu, onda se nađe bar jedan od mnogih koji je iskoristi. Ustanika, međutim, prati podrška celog naroda, a kad se radi uz saglasnost narodne mase, tu obično ne izostaje uspeh. Teško se, dakle, može dogoditi da vlast tiranina duže potraje.

Strah od javnog nastupa je, prema najnovijim istraživanjima, najizraženiji strah. Procenjuje se i da je ovaj strah kod većine ljudi izraženiji od straha od letenja. Psiholozi govorništva su razvili niz metodoloških uputstava za suzbijanje straha i treme i čak, njihovo eventualno prevladavanje i ukidanje.