Artnit

“Među prostacima čovek sve dublje tone“, kaže slikar, “i potone dublje nego oni. To što kažem, istina je: ono fino u ljudima uvek mi je bilo odvratno, toga se moram osloboditi, to ne smem ja da imam. Celog života sam se povremeno utapao u prostački, prljavi svet. Uvek sam osećao da njemu pripadam. Pa sam uvek i ostao dole.

- Malo muke i nešto više rada može da bude veoma zdravo za ljude našeg stanja - rekoh mu ja; - ali veća bijeda je smrt siromaha. A potom, ostavimo po strani materijalnu patnju: na svijetu postoji danas moralna patnja, koja ne može donijeti nikakva dobra. Rđav čovjek pati, a patnja rđavog čovjeka je bijes; pravednik pati, a patnja pravednikova je mučeništvo koje malo koji čovjek preživi.

I nato ostavi svoju pticu tamo i ode u dublji svijet, koji je bio golemo, zapleteno jedinstvo zapreke i privlačnosti. I postavi sebi još jedno pitanje:

“Od čega i zašto da se spasi taj beskrajni vrtlog?“

Pitao sam se šta je to u nama pa smo svi proklete budale. Zašto ljudi, umesto što troše vreme na idiotizme, ne prošetaju i razgledaju okolinu? Ovaj ribnjak, na primer - i sve ono što je u njemu. Daždevnjake, vodene puževe, vodene bube, tularce, pijavice i bog zna koliko drugih stvari koje se mogu videti mikroskopom. Misterija njihovih života, tamo, pod vodom. Mogli ste provesti ceo život gledajući ih, deset života čak, i još uvek ne biste stigli do kraja čak ni ovog ribnjaka. I sve to vreme bi u vama bio živ osećaj čuđenja, onaj poseban plamen koji gori u vama. To je jedina stvar vredna življenja, a mi je ne želimo.

Ja ne poznajem vas ljude: ta pomrčina, i uteha, često su se već širile oko mene.

Svaka varalica može me naći kraj kapije na drumu, i ja pitam: da li hoće da me prevari?

Pismo LXXXIII

Uzbek Rediju

U Mletke

Ako ima Boga, dragi moj Redi, onda je preko potrebno da je on pravedan, jer, ako to ne bi bio, on bi bio gori i nesavršeniji od svih bića.

Istina je da sam decenijama živeo u uverenju da uopšte ne mogu da budem sam, da su mi svi ti ljudi potrebni, ali u stvari mi svi ti ljudi nisu potrebni, sasvim sam dobro živeo i bez njih. Na kraju krajeva, dolaze samo da se rasterete i da na mene istovare sav svoj jad i svu svoju brigu i sa time povezanu prljavštinu.

U beskonačnoj rezignaciji leži mir i spokoj; svaki čovek koji to želi a sebe nije ponizio time što samog sebe prezire, - što je još strašnije, negoli biti previše ohol, - može se obučiti da vrši ovo bolno kretanje koje miri sa postojanjem. Beskonačna rezignacija je ona košulja o kojoj se pripoveda u jednoj staroj narodnoj legendi. Konac je tu ispreden pod suzama, tkanje izbeljeno suzama, košulja sašivena u suzama, ali čak i tada ona štiti bolje od čelika i železa. Nesavršenost se u ovoj narodnoj legendi sastoji u tome što neko treći može preraditi ovo platno.

Najveća glupost koju je ljudski um izmislio jeste oslobađanje kroz ubijanje želje. Zašto zauzdavati život, zašto ga uništiti za tako mali dobitak kao što je potpuna ravnodušnost, oslobađanje koje ništa ne znači.

Čas susreta je došao! Ali, da li su se prolazi stvarno sjedinili i naše duše spojile? Kakve li moje glupe iluzije u svemu tome? Ne, prolazi su i dalje bili paralelni kao i ranije, mada je zid koji ih je rastavljao bio kao neki stakleni zid, a ja sam mogao videti Mariju kao neku ćutljivu figuru koju nisam mogao dotaći...