Artnit

Milton je imao običaj da kaže: “Meni je dovoljan i mali broj čitalaca samo ako su oni kadri da me shvate.“ - Ova ponosna pesnikova želja ponavlja se ponekad i u naše vreme, samo unekoliko izmenjena. Izvesni naši savremenici nastoje da nas javno i tajno ubede da je “njima dovoljan i mali broj čitalaca samo ako ima mnogo kupaca.“

(1830)

Od izvesnog vremena kod nas je ušlo u običaj da se govori o narodnom duhu, da se zahteva narodni duh, da se žali na odsustvo narodnog duha u književnim delima, ali niko i ne pomišlja da jasno kaže šta podrazumeva pod rečima narodni duh.

Jedan od naših kritičara, izgleda, smatra da se narodni duh sastoji u izboru predmeta iz istorije svoje domovine.

Postoje, pre svega, dve vrste pisaca: takvih koji pišu zbog same stvari, i takvih koji pišu zato da bi pisali. Oni prvi imali su misli, ili su doživeli iskustva koja im se čine vredna da ih saopšte; ovima drugim treba novaca, pa zato i pišu, za novac. Ovi misle zato da bi mogli pisati. Mogu se poznati po tome što svoje misli, kolikogod mogu više, raspredaju, a izvode i upola tačne, krnje, preterane i nesigurne misli, a obično vole polutamu, kako bi izgledali ono što nisu; zbog toga je njihovo pisanje lišeno određenosti i potpune razumljivosti. Otuda se može lako primetiti, da oni pišu samo da bi trošili hartiju.

Prosvetiteljstvo ili racionalizam (od latinske reči ratio - razum) se javlja u XVII veku kao pokret građanske klase i građanske svesti protiv verovanja i dogmi srednjeg veka. Kulturnoknjiževna epoha prosvetiteteljsva ima svoje korene u filozofskim idejama tog vremena i obuhvata ceo XVIII vek, a u nekim zemljama sa kasnijim književnim razvitkom odjeci prosvetiteljskih ideja su trajali do sredine XIX veka.

Termin epistolarna književnost odnosi se na književna dela koja se zasnivaju na korišćenju epistolarne forme, popularnog stila među književnicima od XVII veka. Epistolarna forma predstavlja pisanje romana, priče ili pesme u obliku niza dokumenata - najčešće pisama, ali i zapisa iz dnevnika, članaka, isečaka iz novina, nekih dokumenata. Ona je izrečena u prisnom tonu obraćanja, pisana strasno, osećajno, s puno detalja i emocija.

Barok je opšti stil umetnosti i književnosti u XVI i XVII veku, koji se nadovezuje na renesansu. Njegovo vremensko određenje uglavnom obuhvata razdoblje između 1570. i 1670. godine. Umetnički izvor baroka je renesansa a duh katolički reakcionizam. Književnost baroka razvija se u senci kontrole katoličke reakcije, a na književno stvaralaštvo posebno utiču ideje katoličke crkve o čoveku i životu. Nasuprot renesansnom optimizmu, veri u život i čovekovu snagu, u baroku se pripoveda ljudska nemoć i ništavnost ovozemaljskog života. Misao i rasprave o smrti postaje centralna tema crkvene literature i snažno utiče na književnost baroka.

Književnost i umetnost u svojim velikim stvaraocima jesu razumevanje bivstvovanja, kao što su to religija i filozofija. Bogovi su Grcima dali Homera i Hesioda, kaže Herodot. Grčki filozofi, pa čak i Aristotel, citiraju Homera, kao da je on bio filozof koji im je prethodio. Tragedija od Eshila do Euripida jeste najjasnija i najdublja svest o bivstvovanju, spram koje i filozofija može da izgleda kao suženje i osiromašenje. Grci su svet, a pogotovo svoje bogove, gledali posredstvom umetnosti; njihova religija je umetnička religija.

Mislim da je modernost uvek nešto drugo. Za književnog stvaraoca to je danas, mislim, pojačanje odnosa prema vremenu, ne podleganje zahtevima kanona, niti zahtevima jedne pseudostvaralačke destrukcije forme, jezika, izraza. Odbacivanje kulturnog pesimizma. Što intenzivnije, što kompleksnije, lucidno sagledavanje problema koji se stalno otvaraju oko nas, i daju nove podsticaje stvaralaštvu, i nude mu novu i drukčiju akustiku.

Šta je kultura? Sve što je atribut života, od uma i mašte pa do fizičkog zdravlja, sve je element i medijum kulture, ali ona sama nešto je drugo. Oplemenjivanje čoveka - to ima hiljade stepena, oblika, svrha.

... Ono što je za čoveka najvažnije i najzanimljivije, ono što ga se naviše tiče, slika se i raspravlja u književnosti. Od svega što postoji na svetu, čovek se čoveka ipak najviše tiče; a čovek, ceo čovek, u svim pravcima njegova života i delanja, sa svima njegovim osećanjima, željama, nadama, pogledima na svet, mislima o njegovom zadatku i položaju na ovom svetu, jednom rečju, sa celokupnim njegovim unutrašnjim i društvenim životom - predmet je književnosti.