Artnit

Hajtauer opet sedi kao istočnjački idol između svojih ruku paralelno položenih na naslon stolice. - Idite, Bajrone. Idite. Sada. Odmah. Napustite zauvek ovo mesto, ovo strašno, strašno mesto. Ja vam čitam misli. Reći ćete mi da ste tek sada upoznali šta je ljubav; a ja ću vama reći da ste tek sad saznali šta je nada. To je sve; nada. Predmet nije važan, ni za nadu, pa čak ni za vas. To može imati samo jedan cilj, put kojim ste vi krenuli: greh ili brak.

Prokleti taj drum. A uz to samo što nije pala kiša. Stojim ovde i vidim je kao da sam vidovit kako se spušta iza njih kao zid, spušta se između njih i mog datog obećanja. Činim sve što mogu, ukoliko sam u stanju nešto da izmislim, ali prokleti ti dečaci.

Surova je to zemlja za čoveka; surova. Osam milja znoja njegovog tela isceđeno je iz zemlje Gospodnje, tamo gde mu je sam Gospod rekao da je njime natopi. Nigde u ovom grešnom svetu ne može čestit, vredan čovek da izvuče koristi. Oni što drže radnje po gradovima bez znoja žive od onih što se znoje. Nije to mukotrpni čovek, težak. Ponekad se pitam zašto smo revnosni na poslu. Zato što nas čeka nagrada gore, gde oni ne mogu poneti svoje automobile i tome sličnog. Svi će biti jednaki tamo i Gospod će uzeti od onih koji imaju i daće onima koji nemaju.

Nisam više ni reči rekao. Ničem to ne bi vodilo. Došao sam do zaključka kad je neko već upao u kolotečinu najbolje je pustiti ga da tamo i ostane. A kad čovek uvrti sebi u glavu da treba da vam soli pamet u vašem sopstvenom interesu, onda laku noć. Hvala Bogu što nisam takav da neprestano kenjkam kao neko bolesno kučence. Nikad se ja ni oko čega ne bih toliko paštio koliko on strahuje da mu njegovo dućanče ne donese više od osam procenata. Sigurno misli da bi ga osudili zbog zelenašenja ako zaradi više od osam odsto. Kakve đavola izglede može imati čovek kome su sputane ruke u ovakvoj palanci i u poslu ovakve vrste.

Kad se senka od prozorskog okvira pojavila na zavesama, bilo je između sedam i osam časova i onda sam ponovo počeo misliti na vreme, i slušao sam sat. To je bio dedin sat i kad mi ga je otac davao rekao mi je, predajem ti grobnicu svake nade i želje; bolno je ali sasvim verovatno da ćeš zahvaljujući njemu doći do svesti o ništavilosti sveg što je ljudsko i da on tvoje lične potrebe neće zadovoljiti nimalo bolje no što je zadovoljio potrebe tvoga oca i tvoga dede.

"Da napišem tu priču, da se oslobodim more koja me je neprestano mučila do kraja, napisao sam pet zasebnih verzija. To je tragedija o dve propale žene. O Kedi i njenoj kćeri. Iskrsla mi je u pameti slika. U to vreme nisam shvatao njen simbolički smisao. Bila je to slika zaprljanih gaćica devojčice koja se nalazila na kruški i odatle, kroz prozor, gledala kako se u kući spremaju za bakinu sahranu i te je događaje dostavljala braći koja su bila pod kruškom.