Artnit

Nisu je zanimali strani putnici, mada je znala da oni fasciniraju cara. Oni su dolazili tražeći... šta, zapravo? Ništa korisno. Da su imali ikakve mudrosti, beskorisnost njihovih putovanja bila bi im očigledna. Putovanje je bilo besmisleno. Uklanjalo vas je s mesta u kom ste imali značenje i kojem ste vi za uzvrat davali značenje tako što ste mu posvećivali svoj život, odvlačilo vas je u vilinski svet u kojem ste bili iskreno apsurdni, a tako ste i izgledali.

Neizbežan zaključak do kog je svaki realističan princ morao doći, bio je da je moć bila ispravna, a da je sve ostalo, ova beskrajna meditacija o vrlini, na primer, bilo samo ukras. Pobednik je bio čovek vrline, to je sve što je moglo da se kaže. Razlike su postojale, biće pogubljenja i samoubistava, ali nesloga se može ugušiti, a njegova pesnica je mogla da je uguši. Ali šta onda sa glasom iznutra, koji mu je svako jutro šaputao o harmoniji, ne o glupavim mističkim nadritvrdnjama da su svi ljudi jedno, već o ovoj čudnijoj ideji: da su razdor, razlika, neposlušnost, neslaganje, nepoštovanje, ikonoborstvo, drskost, čak i bezobrazluk, mogli biti izvori Boga. Te misli nisu bile dostojne kralja.

"Odvojili ste nas od našeg razboja", rekli su tihi mač-glasovi, "mi smo tkači, nas troje, i na razboju dana tkamo niti vremena, i utkivamo čitavo postojanje u tkanje postojanja, čitavo saznavanje u platno znanja, čitavo delanje u materiju učinjenog. Sada ste nas odvojili od razboja i stvari zahvata nered. Nered nas čini nezadovoljnim. Nezadovoljstvo nas takođe čini nezadovoljnim. Stoga smo dvostruko nezadovoljni." I potom, posle pauze: "Vratite ono što ste ukrali i možda ćemo vam poštedeti život."

Ima mesta na svetu gde se nikad ništa ne dešava, a vreme tamo stoji potpuno nepomično. Ima među nama takvih koji čitavog života imaju sedamnaest godina, i nikad ne odrastu. Ima i takvih koji se i rode kao matore olupine, stari po šezdeset ili sedamdeset godina, i uvek ostanu takvi.