Artnit

NA TERASI kafane De Pale Gabrijel je, ispijajući već peti grenadin, žvalavio pred jednim skupom čija je pažnja bila utoliko veća ukoliko je manja bila skupina onih koji su parlefranse.

“Zašto“, govoraše, “zašto ne bismo podnosili život kad znamo da je jedna sitnica dovoljna da nam ga skrati zauvek? Sitnica ga stvara, sitnica razgara, sitnica razara, sitnica raspara.

“Biće il nebiće, pitanje je sad. Penjati se, silaziti, ići, dići, u tome se sastoji ljucki vek, a čovek na kraju iščezne. Taksi ge doveze, metro ga odveze, a toranj ostaje prema njemu ravnodušan, pa i Panteon. Pariz je samo san, Gabrijel je samo san (dražestan), Caca san jednog sna (ili košmara) a cela ova priča o snu jednog sna i o prividu jednog privida jedva da je išta drugo do bulažnjenje koje je otkucao na mašini neki romansijer-idiot (oh! pardon).

- Sećate li se jedne male kafane, na uglu ulice Suza i Avenije Port d' Aržantej? - upita krčmar.

- Ne - odgovori Pjero - nema je.

- Šta, nema je više - reče krčmar. - Kafana ''Posidon''? To je moje ime.

- Znaš da je Leonija, uprkos njenog izgleda poslovne žene, uvek imala s vremena na vreme čudne ideje. Uzmi samo to što je htela Pradonea za ljubavnika, ali to na stranu, ja je razumem. Kad budeš imala neku prošlost, videćeš, Vova, kako je to čudna stvar.