Artnit

Dve stvari su sigurne: 1) ljude više ne zanima šta se dešava drugim ljudima; i 2) sve postaje svejedno. Eto šta se dogodilo, a ipak se ništa neće promeniti za Stjuarta i mene. Stvarno promeniti, mislim. Ostarićemo, oboje, to se već vidi na našim licima, u ogledalu, na primer, onih jutara kada oboje koristimo kupatilo u isto vreme. Promeniće se neke stvari oko nas, postaće lakše ili teže, ovakve ili onakve, ali ništa i nikada neće biti istinski drugačije. Verujem u to.

“Šta iko od nas stvarno zna o ljubavi?“ rekao je Mel. “Meni se čini da smo tek početnici u ljubavi. Kažemo da volimo jedni druge i to je istina, ne sumnjam u to. Volim Teri, i Teri voli mene, i vi isto volite jedno drugo. Znate o kojoj ljubavi govorim. O čulnoj ljubavi, tom impulsu koji vas vodi ka nekome ko je poseban, kao i o ljubavi prema biću druge osobe, njenoj ili njegovoj suštini, takoreći.

Priseća se vremena kad je bio mali, kako mu tata pokazuje lepu kuću, visoku belu kuću okruženu stablima jabuka i visokom belom metalnom ogradom. “To je Finč“, s divljenjem je rekao tata. “Bar je dvaput bankrotirao. Pogledaj tu kuću.“

Ali bankrot je kad kompanija totalno propadne, kad direktori seku vene i bacaju se kroz prozore, a hiljade ljudi ostane na ulici.

Ona prinosi ruku i gleda je. - Ma šta kažete? - Sleže ramenima. Ponovo mi daje ruku. Ima još nešto da mi kaže. - Jednom, kada sam bila u srednjoj školi, referent za školska pitanja zamolila me da dođem u njenu kancelariju. Zvala je tako sve učenice, jednu po jednu. "O čemu sanjate?" pitala me. "Šta zamišljate da ćete raditi za deset godina? Dvadeset godina?" Bilo mi je tada šesnaest ili sedamnaest godina. Bila sam još dete. Nisam znala šta da odgovorim. Sedela sam kao mutava.

Poslastičar je raščistio sto ispred njih: gurnuo računar na jednu stranu zajedno sa hrpom papira i reversa; bacio telefonski imenik koji je sa treskom pao na pod. Hauard i En su seli i privukli svoje stolice do stola. I poslastičar je seo.