Artnit

U stvari, sve više sam ličio na Baritona, baš me je bilo briga. Sve što mi je Robinson pričao o svojim pustolovinama u Tuluzi nije više za mene predstavljalo živu opasnost. Uzalud sam se trudio da se uživim u njegov položaj, njegov slučaj mi je mirisao na bajato. Ma šta se govorilo i tvrdilo, svet vas napušta mnogo pre vašeg konačnog odlaska.

Ne treba se zavaravati, ljudi nemaju šta da kažu jedan drugom, svako govori samo o svojoj muci, to je već dobro poznato. Svako za sebe, a svet za sve. Pokušavaju da u časovima ljubavi prebace svoju muku na onog drugog, ali ne ide i uzalud se trude, čitava im muka ostaje i počinju iznova, pokušavaju opet da je utrape. “Kako ste lepi, gospođice“, kažu. A život ih ponovo uhvati do idućeg puta, kad će opet pokušati isto: “Zaista ste lepi, gospođice!“

Svakodnevno nam se, razume se, pruža prilika da se divimo kršnim pljačkašima i sa nama se i čitav svet klanja njihovim bogatstvu, a njihov je život, kad se pobliže razmotri, samo dug zločin koji se svakodnevno ponavlja, ali ti ljudi uživaju slavu, počasti i imaju moć, njihova su nedela osveštana zakonima, dok, međutim, koliko god daleko zalazili u istoriju - a meni možete verovati kad je istorija u pitanju -