Artnit

DON RIGOBERTO uđe u kupatilo, navuče rezu i uzdahnu. Istog časa ga ophrva lagodno, podmirujuće osećanje olakšanja i iščekivanja: tih samotničkih pola sata biće srećan. Tako beše svake noći, nekad malo više, nekad malo manje, ali svojeglavi obred koji je tokom godina bio usavršavao, kao što umetnik lašti i kuje svoje remek-delo, nikada nije prestao čudovišno da deluje: da ga odmara, da ga miri sa bližnjima, da ga podmlađuje i da ga pokreće.

Rekao je lepe stvari koje su prekrasno zvučale, ali ih je bilo teško razumeti. "Izuzetna sudbina, natrpirodni usud", između ostalog. Na šta se to odnosilo? Moj način postojanja predodređuje me pre za ono obično, svakodnevno. Sve ono što odskače ili nije u skladu sa uobičajenim, bilo kakav postupak ili pokret koji narušavaju običaj ili normalnost, koči me i razoružava. Kada neko preda mnom preteruje ili ispada smešan, lice mi se zažari i patim zbog njega. Osećam se lagodno samo kad primetim da me drugi ne primećuju. "Marija je tako povučena da deluje nevidljivo", poigrava se sa mnom moja susetka, Rahela. Ja volim da je čujem da tako govori. Tačno je: proći nezapaženo za mene znači biti srećna.