Artnit

Ti i tvoje lice, ti i tvoja usta, ti i tvoje zatvorene oči, ti i kiša što udara po prozorskim oknima i navodi me da se osećam glupo i suvišno. Ovde sam ja koji bdim nad tvojim snom, tvojim sanjama što poput hiljade igala sa svih strana prodiru u moje telo. Ah! Ne tiče me se, nije važna ta kretnja koja stalno živi u beskraju dana što se stalno isti ređaju jedan za drugim. Ti i topla kafa na poslužavniku, miris što ga ambijent upija. Ti i taj neodređen i nesiguran osećaj između ljubavi i navike.

Šta bi joj rekao? Nije znao. Možda bi samo prebacio ruku preko njenog ramena i rekao "zdravo" a ona bi slegnula ramenima, odmah prepoznala njegov glas i šapnula ili poluuplašeno rekla: "Ti? Riharde - mislila sam..." Šta je mislila? Da je umro? Ali bio je još živ i radovao se što ju je ponovo sreo. Hodali bi tik jedno uz drugo, ona bi provukla ruku ispod njegove, onako kako je to često činila, i sve bi bilo kao pre, vratili bi se u dobra vremena koja su zajedno proveli. Njeno telo, njen glas, njen pogled, sve bi se skupilo, sve bi bilo onako kao pre, kao pre dve godine.

Pišem ovo zato što ne verujem u "distancu", u ovaj portret koji ne liči na original, u ovu apstrakciju koja dozvoljava umu da se njiše između činova i tela. Ovo lično mitologiziranje da nas drugi zavole, u trenutku kada možda, s našim podočnjacima i jutarnjim zadahom, nismo baš za voljenje. Dosta mi je bilo ove distance, ove literature mita, dok sedim ovde zarobljena kožnom oblogom, posmatrajući zglavke i prste kako se kreću preko stranice i usmeravaju misli prema tebi.

Ojađenost je stanje ispunjeno patnjom, izazvano pogledom na iznenada otkrivenu vlastitu bijedu.

Jedan od uobičajenih lijekova protiv vlastite bijede je ljubav, jer onaj ko je apsolutno voljen ne može biti bijedan. Svi njegovi nedostaci bivaju iskupljeni pod magičnim pogledom ljubavi u kome i nesportsko plivanje s glavom isturenom iznad površine vode postaje zanosno.

... Priroda lepote ne može da bude telo. Jer ako bi bila telo, ne bi se slagala s vrlinama duha, koje su netelesne. I tako je daleko od toga da bude telo, da ne samo ona (lepota) koja je u snazi duha, već i ona koja je u telima i u glasovima ne može da bude telesna. Otuda, iako izvesna tela zovemo lepim, ona ipak nisu lepa sa svoje materije. Jer je isto ljudsko telo danas lepo, a sutra, zbog nečega, ružno, kao da je jedno biće bilo telo, a drugo biće lepo... ljubav se ne zasićuje nikakvim gledanjem ni dodirom tela.

Tog večera, u krevetu, otvori, kao obično, jednu knjigu pre nego što će zaspati. To je bio neki roman. Prelistavajući ga rasejano, nađe ove redove:

- Šta je to ljubav?

- Uopšte uzevši, ono što se naziva ljubav, obična je sebičnost, preterana želja za neograničenim posedovanjem. Ali, s druge strane, ljubav je takođe i postojana nežnost, blagost, čežnja.

Neki vrlo nežni duhovi jako su skloni radoznalosti i predubeđenjima; to se naročito zapaža kod duša u kojima se ugasila sveta vatra, izvor strasti, što je jedan od najkobnijih znakova. Ushićenje postoji i kod učenika koji stupaju u društvo. Na početku i na kraju života čovek je suviše mnogo ili suviše malo osetljiv i ne izlaže se tako jednostavno tome da oseti pravo dejstvo stvari, da iskusi istinito osećanje koje one treba da pruže. Te suviše vatrene ili preterano vatrene duše, već unapred zaljubljene, ako se može tako reći, bacaju se na predmet ljubavi umesto da ga čekaju.

Razlika između rađanja ljubavi kod dva pola svakako proizlazi od prirode nade, koja nije ista. Jedan napada - drugi se brani; jedan traži - drugi odbija, jedan je smeo - drugi vrlo stidljiv.

Muškarac govori sebi: "Mogu li joj se dopadati? Hoće li me ona voleti?"

On oseti sažaljenje prema tom životu, još tako toplom i lepom, ali koji je po svoj prilici bio već blizu tome da počne da bledi i da vene, kao i njegov život. Zašto ga ona tako voli? On je uvek izgledao ženama drukčiji nego što u stvari jeste, i one su u njemu volele ne njega samoga, nego čoveka koga im je stvarala njihova uobrazilja i koga su one u svom životu željno tražile; i posle, kad bi opažale svoju pogrešku, one bi ga ipak i dalje volele. I nijedna od njih nije bila sa njim srećna. Vreme je proticalo, on se upoznavao, zbližavao, rastajao, ali nijednom nije voleo; bilo je sve što hoćete, samo ne ljubav.