Artnit

Branislav Nušić je dečji roman Hajduci napisao 1933. godine, i kako je sam rekao lični doživljaji iz detinjstva su bili inspiracija za pisanje. U predgovoru delu objašnjava kako je roman napisao za dečicu svog prijatelja, jer su čitala jednu od njegovih knjiga koje nisu bile primerene za decu. Dao im je reč da će napisati nešto poučno i zabavno za njih, pa ovaj roman ima i posvetu.

Dospevši pod tursku vlast srpski narod je za nekoliko vekova gurnut u tešku ekonomsku bedu, u političko i nacionalno ropstvo. Lična, a ni imovinska bezbednost čoveka nije bila zaštićena nijednim propisom. U takvim istorijskim okvirima nastaje hajdučki ciklus narodnih epskih pesama.

U Prilepu gradu kraljevao je nekada kralj Vukašin Mrnjavčević i imao je tri sina: Dmitra, Andrijaša i Marka.

Ovo što ću vam pričati bilo je u doba, kada je Kraljević Marko bio mali, vrlo mali. Još tada je on bio napredniji od sve dece, i svi su se čudili detetu koje je već u trećem mesecu starosti bilo tako teško da ga niko nije mogao na rukama nositi. U četrvtom mesecu mali Marko dobio je već zube, a u petom mesecu je i prohodao. Kada mu je bilo osam meseci, on je već govorio; a kada mu je bila puna godina dana, on se već tukao s decom na drumu i teško bi bilo detetu koje njemu šaka padne.

Bio vašar, veliki godišnji vašar, pa se sleglo tu sve i sva. Gmiže narod kao mrav izmeđ' kola, šatri i gomila espapa. Ovamo leži po zemlji grnčarija, tamo drvenarija, staklarija, gvožđarija, pa onda čitava brda lubenica i dinja. A šatra do šatre. U jednoj se prodaje platno, belo i šareno; u drugoj gotovo odelo, u trećoj medeni kolači, u četvrtoj perle, dugmad, igle, konci, češljevi i hiljadu drugih sitnurija.

Nisu danas hajduci ono što su bili nekad, u našoj prošlosti. Sad se u hajduke odmeću zli ljudi, koji učine kakav zločin pa bi hteli da izbegnu kaznu, ili oni kojima je teško poštenim radom da teku sebi sredstva za život, pa hoće to da postignu haranjem i pljačkom, ne prezajući ni od zločina.

Tamo iza poslednjih kuća, na širokoj poljani a otprilike dvesta metara od dunavske obale, ležalo je jedno veliko hrastovo stablo, na kome su se grane već osušile. To stablo je pre neke godine nanela voda. Bila s proleća velika poplava, pa se Dunav razlio i potopio polja i livade, šume i sela, te iščupao negde natruli hrast, poneo ga na svojim valima i nekako tu, kod našega grada, seknula voda te taj hrast, ko zna iz čije šume, ostao na ledini i sad dobro došao nama, deci, da se tu zbiramo kad smo dokoni i slobodni od škole.