Artnit

Skoro su se uvek odmarali na jednoj livadi, gde im je Dovil bio s leve strane, Havr s desne, a pred njima široka pučina. More je bleštalo u suncu, glatko kao ogledalo, tako tiho da mu se jedva čuo šum, sakriveni vrapci su cvrkutali, a iznad svega se nadvio ogroman svod neba. Gospođa Oben je sedela i nešto krpila; Virginija je pored nje preplitala trsku, Felisita je brala cvetove lavendla, Pol kome je bilo dosadno hteo je da se krene.

Tema Eminih sanjarenja ima neke veze i sa malim italijanskim hrtom, lovočuvarevim poklonom, koga je "vodila sa sobom (u Tostu) kad je išla u šetnju, jer je ponekad izlazila da bude za koji časak sama i da nema više pred očima onaj vječni vrt s prašljivom cestom...

Putovao je.

Upoznao je melanholiju parobroda, hladna buđenja pod šatorom, zanos pejzaža i ruševina, gorčinu prekinutih simpatija.

- Ostavite me na miru sa tom vašom odvratnom stvarnošću! Šta je stvarnost? Jedni vide crno, drugi plavo, gomila vidi glupo. Ništa manje prirodno od Mikelanđela, ali ništa snažnije! Kad se vodi računa o spoljašnjoj istini, to samo ukazuje na savremenu niskost; i umetnost će, ako se tako nastavi, postati neka vrsta praznog brbljanja, i biće, po poeziji, ispod religije, po zanimljivosti ispod politike.

Ja sam dakle bio, ono što ste vi svi, čovek koji živi, koji spava, jede, pije, plače, smeje se, zatvoren u sebe, i koji nalazi u sebi, svuda kud god ode, iste porušene nade koje su skrhane čim su se začele, istu prašinu zdrobljenih stvari, iste staze na hiljade puta pređene, iste neispitane dubine, užasne i dosadne. Zar vas nije zamorilo, kao što je mene, da se svakog jutra budite i opet vidite sunce? Da živite istim životom, da podnosite iste boli? Zar vas nisu zamorile želje i prezasićenost? Čekanje i to što imate svega?

Ja volim jesen, to setno godišnje doba kao stvoreno za sećanja. Kad sa drveća pootpadne lišće, kada u suton na nebu još stoji riđi odsjaj koji zlati uvelu travu, prijatno je gledati kako se gasi sve što je još od maločas gorelo u vama.

Dugo sam sa uživanjem čeprkao po svom promašenom životu; s radošću sam sebi govorio da je mladost moja prošla, jer radost je osetiti da vam se studen uvlači u srce i da, pipkajući ga rukom kao ognjište sa koga se još diže dim, možete reći: više ne gori. Ponovo sam polagano prelistavao sve stranice svoga života, sve misli, strasti, dane zanosa, dane tuge, treptaje nade, kidanja u duševnim mukama. Sve sam ponovo video, kao čovek koji obilazi katakombe i polako razgleda, sa obe strane, mrtve poređane kraj mrtvih.