Artnit

Organizam muškarca je rđavo prilagođen životu! Može nečiji život da bude moralan i savestan, ipak se u dubini duše uvek budi nezajažljivost, čežnja i neko osećanje pustoši. Da li je i kod žena tako? Ko bi to mogao reći? Pa ipak, ljudi koji daju maha svojim prohtevima za novinama, za buntovnim čežnjama, za novim pustolovinama, novim opasnostima, novim zadovoljstvima, ti ljudi nesumnjivo pate od onog osećaja koji je suprotan osećaju gladi, oni pate od prezasićenosti. Nema spora - civilizovan čovek je neprilagodljiva životinja!

Cvet sa svoje haljine, nekim čudom nesmožden za vreme onih mračnih trenutaka na travi, ona stavi u vodu pored prozora - Markov omiljeni cvet, on joj je to jednom rekao, neka ima svoj pun život, sa svojom mirisom, bojom i sećanjem na njega.

Uvuče se malo dalje i sede u naslonjaču kraj vatre. Kakve sve uspomene vatra nije sakupila u sebi, sa svojim delićima pepela, listolikim plamičcima i mirnim plamenovima i svetlucanjem! Kakve priče strasti! Kako je čovekovo srce ličilo na vatru! Prvo mlado ćudljivo uznemirenje; iznenadan, silan, žar što svim zagospodari; dugo, trezveno, stalno gorenje; i najzad - poslednje suktanje plamena, ono grčevito hvatanje za svoju nestalu mladost, poslednji živi svetlucaj, pre no što utone u zimu pepela! U vatri je video vizije i sećanja, kao što se samo daju videti kad je čovekovo srce, agonijom duge borbe, ogoljeno, i kad drhti na svaki dodir.

On oseti kako ga nešto guši, saže se ka njenoj ruci i poljubi je, zatim zabaci prut na rame i ode. Osvrnuvši se jedanput, video ju je kako još sedi tamo, gledajući za njim, izgubljena, pored velikog kamena. Izgledalo mu je tada kao da nema gde da ode; nigde izuzev među ptice, životinje i drveće, koji nisu zamerali čak i kad se čovek osećao nelagodno i sav uzbuđen. Leže u travu kraj rečice.