Artnit

Ja sebe ne mogu nazvati znaocem. Ja sam samo tražio, i to činim još i sada, ali više ne tražim po zvezdama i u knjigama, nego počinjem da osluškujem pouke koje moja krv u meni žubori. Moja priča nije prijatna, ona nije zaslađena i skladna kao izmišljene priče, ona odiše besmislenošću i zbrkom, bezumnošću i snom, kao život svih ljudi koji neće više da se lažu.

I bezazlen čovek retko je kad pošteđen da jedanput ili više puta u životu ne dospe u sukob s lepim vrlinama odavanja poštovanja i zahvalnosti. Svako mora jednom da načini korak koji ga rastavlja od njegova oca, od njegovih učitelja, svako mora da oseti ponešto od tvrdoće usamljenosti, ma da većina ljudi mogu to slabo da podnesu, te uskoro opet poviju kičmu. - Od svojih roditelja i od njihova sveta, od "svetlog" sveta svoga lepog detinjstva, nisam se rastao sa žestokom borbom, nego sam se lagano i skoro nezapaženo udaljio i otuđio od njih. To me je bilo žao, i prilikom poseta svome zavičaju, to mi je često pričinjavalo gorke časove; ali to nije dopiralo do srca, moglo se podnositi.

- Zajedničko življenje, reče Demijan, to je lepa stvar. Ali to što vidimo da svuda cveta, to nije zajedničko življenje. Ono će se iznova roditi iz međusobnog upoznavanja pojedinaca, i ono će začas dati svetu drugi oblik. Ono što sad postoji kao zajedničko življenje, jeste samo stvaranje stada. Ljudi pribegavaju jedni drugima zato što se plaše jedan drugog, - gospoda za sebe, radnici za sebe, naučnici za sebe! A zašto se plaše?

Kad pesnici pišu romane, oni obično postupaju tako kao da su Bog, i kao da mogu poneku ljudsku povest da obuhvate celu celcatu pogledom i da je shvate, i da je tako pretstave kao da je Bog priča samome sebi, bez ikakvih velova, pošto je on svugde i na svakom mestu. To ja ne mogu, kao što uopšte pesnici ne mogu.