U ulici Lole Ribara, nedaleko od moje kuće, zaustavio me je nepoznat mi, star čovek, pre seljak nego građanin, i rekao mi usplahireno, bez ikakva uvoda ili pozdrava: "Znate li šta se dogodilo u Kragujevcu?" - "Valjda kakva hapšenja, vešanja?" ne pominjući masovna streljanja odraslih, starac mi je saopštio kako su Nemci upali u gimnaziju i sa časova odveli nekoliko razreda na streljanje, zatim se brzo udaljio ne rekavši mi ni zbogom, kao da je izišao iz jedne sobe u drugu i da će se za koji čas vratiti. I što je vrlo čudnovato, i meni je bilo prirodno što me nije pozdravio ni prilazeći ni odlazeći. Činilo mi se da ga davno znam, možda još od detinjstva, ili da mi je najbliži sused, vrata uz vrata, pa da je sasvim prirodno što mi se pri svakom susretu ne javlja. Nikad tako živo kao u razgovoru s njim nisam osetila šta to znači pripadati jednom narodu: Pred sudbonosnim događajem, pred nemačkim divljaštvom, imali smo istovetna osećanja, istovetne misli ja i on, taj meni nepoznati čovek, čovek drugog vaspitanja, druge sredine, druge naravi, starosti i pola.
Često sad mislim kako je taj čovek satvorac pesme koja se, dok je on još govorio, rodila u meni. Da sam je doznala preko radija ili novina, zacelo bi bila sasvim drugačija, ne bi nikla tako u magnovenju kao što se otme vapaj ili kane suza. Bilo mi je kao da mi je kakva ptica donela taj strašni glas, ako ne jedinoj meni, ono prvoj meni. Rastavši se od nepoznatog, mada sam gorela od želje da tek rođenu pesmu zabeležim, nisam se mogla odmah vratiti kući da to učinim. Imala sam potrebu da lutam ulicama, da čas zapisivanja pesme odložim, kao da sam se bojala da ću pri zapisivanju poremetiti nešto u njenom skladu. Ceo sat sam je tako pažljivo nosila u sebi, kao što neko nosi na dlanu prepunu čašu vode, i zatim sam je kod kuće zapisala uzbuđenija nego kad sam prve svoje pesme beležila, počinjući kao letopisac: "Bilo je to..."
Mislim da je za pesmu bolje što za vreme kragujevačke tragedije nisam bila tamo, što sam sve videla samo očima srca i mašte, što sam bila prinuđena da saopštim samo suštinu, koja mi se odmah prikazala kao kakva krvava bajka: nekoliko stotina đaka rođenih iste godine, možda i istog dana, vršnjaci po vremenu kad su ušli u život, postaju, ako se tako može reći, vršnjaci i po času kad su otišli iz života. Dok mi je nepoznati govorio, pomislila sam da se takva krvava bajka ne bi mogla dogoditi nigde u Engleskoj, ni Francuskoj, ni Italiji, da su se Nemci to usudili učiniti samo u našoj seljačkoj, balkanskoj zemlji, koju nisu samo mrzeli već u svojoj oholosti i prezirali, zbog toga što je necivilizovana i seljačka. Tako se odmah nametnuo i refren pesme.
Napisana u početku rata, pesma je preležala sakrivena gde se najmanje moglo nadati da pesme stoje, i objavljena je odmah posle oslobođenja u "Našoj književnosti" zajedno s pesmama "Spomen na ustanak", "Krilata zemlja" i "Majkama".
