Umetnički tumačeći vreme u trajanju od četiri veka, prikazujući ljude jednog vremena, jedne epohe i podneblja, Ivo Andrić u romanu Na Drini ćuprija ponire duboko u večnu istinu o životu. Život kao i most oličava čudesnu lepotu, menja se i troši, ali se stalno obnavlja i traje. Život kao i most odoleva rušilačkoj sili vremena.
Vreme donosi ratove, progone, bolesti, seobe, poplave. Oni troše život. Ratovi i progoni donose patnju i strah potlačenih. Surovi i gordi osvajači na razne načine progone one koji pružaju otpor. Život se troši kada se Radisav natiče na kolac, kada se u mrtva usta popa Mihajla čija je glava na kocu stavlja cigareta. Život se troši i kada se vešaju nedužni mladić Mile i starac Jelisije i Ličanin Vojo. Ta pogubljenja traju kroz vekove. Kuge i bolesti stalno odnose ljude i troše život. I poplave često iznenada ulaze u život i menjaju njegov tok.
Kao što voda stalno prolazi ispod mosta talasi vekova nose preko mosta stalno nove ljude, nove sudbine. Nekad su to gordi ljudi, a nekad siluete izgubljene, usamljene. Život se stalno obnavlja na mostu i traje, dolaze stalno nove generacije. Most kao i život je za sve njih suđena staza. Ljudi prelaze preko mosta čiji se kraj gubi u beskonačnosti kao i život.
Život je uprkos svemu divno čudo i stalno traje. On se kazuje od uzdaha i osmeha do maštanja i snova. Stari ljudi nose u sebi sećanja na dane kada se život osipao i trošio. Mladi naraštaji na kamenom mostu između neba, reka i brda donose stalno nove iluzije koje uvek iznova tinjaju novim svetlucavim plamenom života. Oni uče da ne žale preko mere ono što se u životu osipa, nestaje i boli. U njih ulazi nesvesna filozofija da je život neshvatljivo čudo jer se neprekidno troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao Na Drini ćuprija. Ovaj most spaja sudbine i potrese, traume i drame ljudi u dalekom i dubokom vremenu. On postaje simbol života koji je divno čudo traje, a ipak se osipa.
