Ali njen ceo život nije bio spoljašnji već unutrašnji, usredsređen na ljubav i red u kući. S toliko je osetljivosti lebdela nad svojima da je zanemarivala sebe i svoje slabo zdravlje. Nehotično i neprimetno ona je vodila ne samo sve u kući već i mnoge od srodnika, utoliko lakše što su svi osećali da ih voli. Ja sam još u prvom detinjstvu od majke znao koji su dobri i pametni ljudi u Loznici, a koje treba izbegavati.
U Loznici su za vreme moga detinjstva bile u jeku dinastičke i političke borbe, varoš je bila podeljena u dva-tri tabora. Nadvlađivao je onaj koji bi zadobio Crnogoru (kraj Loznice, naseljen doseljenim Crnogorcima) i Krajišnike (drugi kraj Loznice, naseljen doseljenicima iz Bosanske krajine). Bilo je tuče i ubistava. Moj otac se mešao u te borbe, i jedanput su najmljeni ljudi napali na našu kuću i velikim drinskim oblucima polupali prozore, ne pogodivši nikoga. U toku tih političkih borbi, moj otac je dopadao dva puta zatvora, jedanput zbog rasprostiranja neke antidinastičke brošure, drugi put zbog obične politike. Jedva je moja majka uspela da on postane manje strasno obuzet dinastičkim i političkim svađama. Tu odvratnost prema krvničkoj političkoj borbi prenosila je i na decu. Izdvajala me je od sviju i svakoga. Ja sam svakoga trenutka osećao ljubav i lebdenje majčino nada mnom. Ona se instiktivno trudila da na mene prenese sve što je u sebi imala najbolje. Mislim da je ljubav koju dete oseti od majke, isto kao njen bol, tuga, čežnja, vedro sumorno raspoloženje, da su to duboke klice iz kojih se docnije razvija čovek. U mnogim teškim prilikama života, takav čovek pomišlja na to kako bi mu majka savetovala da se ponaša.
Budući da moja majka nije bila govorljiva, ja od nje nisam naučio narodnih umotvorina, ili malo; već od tetka-Petre, koja je znala napamet priče Vukovih zbirki, znala i držala običaje, poznavala mnoge narodne lekove, pratila šta se događa; usled toga smo je docnije nazivali "književnikom". Moja majka nije pokazivala mnogo odlučnosti; ali kao da je svu svoju sposobnost za odlučnost usredsredila u planu da me "da na nauke", jer je vrlo cenila nauku ili "učevnost", kako se onda u Loznici govorilo. Rešila se bila da na to žrtvuje i ostatak svoga imanja. Bez te njene želje i jake volje mučno bih otišao dalje od Loznice, gde je postojala samo dvorazredna gimnazija.
Ne mogu s pouzdanošću tvrditi otkuda mojoj nepismenoj majci to neobično poštovanje nauke i učenih ljudi. Možda je to ostatak naše stare civilizacije, koja se i u tom obliku sačuvala, kao trag, u patrijarhalnom društvu, naročito u blizini manastira. Na primedbu oca i ostalih srodnika da je više školovanje deteta nemogućno izdržati, ona je govorila da "treba početi"... Kad bih se vraćao o raspustu kući iz Šapca, docnije iz Beograda, majka je oko mene stvarala tišinu, ugodnost, gotovo neku vrstu neprikosnovenosti. Osim nje, niko nije smeo ući u sobu u kojoj sam čitao. Ako je neko od srodnika došao, ona bi ga razgovorom zabavljala, sve dok ja ne bih sam izašao.
Niko ne može kao majka da izazove vrline i razvije samopouzdanje kod svoga sina. Bezbrojne me veze i sad vezuju sa majkom, koje više osećam nego što ih mogu izraziti. Od nje sam dobio težnju za boljim i istinitim, i poznatu patrijarhalnu pristojnost. Ona me je inspirisala dubokim iako neodređenim težnjama za najvišim idealima.
Iz knjige Iz uspomena i života
