Pesma Čovek peva posle rata je karakteristična već samim svojim naslovom. Ona je proistekla iz dvostrukog negativnog iskustva Dušana Vasiljeva, ratnog i posleratnog. Početni stih "Ja sam gazio u krvi do kolena, i nemam više snova" kazuje o onome što je bilo i o onome što jeste, i istovremeno ukazuje na psihološko stanje pesnika koje karakteriše bezvoljnost, razočaranje, rezignacija.
Kao ratnik pesnik je shvatio apsurdnost rata i svog učešća u njemu na tuđoj strani i za tuđe interese. Kao čovek koji se vratio iz rata doživeo je razočaranje. On nailazi na pojave i postupke koji izazivaju zgražavanje i bes. Prve porazne slike posleratne stvarnosti sa kojima se suočava su najjače i najpotresnije, i posledica su onoga što se dešavalo dok je on ratovao. Uništeni su čast i dostojanstvo porodice i svakog njenog člana. Sestra je izgubila čast, a majka je od bola što se to dogodilo posekla kosu. Njegovu ženu ljubi baklin, a on nema ni snage ni volje da mu se sveti, niti suprotstavi. Društvo i posleratna stvarnost sagledani su kao "mutno more bluda i kala". Time se naglašava srozavanje nivoa morala društva i pojedinca kao posledice ratnih dešavanja, ratne atmosfere i socijalnih potresa.
Pesniku nije žao zbog učinjenih dela, svašta je tamo preživeo i upravo te godine su mu donele saznanje da su prave životne vrednosti porodica, ljubav, dom, spokoj, mir. Od društva koje se doživljava kao "mutno more bluda i kala" pesnik ne traži ništa, ne želi ništa. On traži nešto čega u tom društvu, a i u svetu nema, i čezne za pročišćenjem i pravim vrednostima.
Osnovna osećanja i raspoloženja u pesmi Čovek peva posle rata su bol, očaj, gorčina, bunt, protest, razočaranje, pokornost i bezvoljnost. Ova osećanja i raspoloženja su utkana u poetske slike ove pesme. Pesma je intonirana kao ispovest čoveka koji je spreman da oprosti i kao protest. To je ispovest o zabludama i uzaludnim snovima i nadama, ali i protest protiv sveta i društva "bluda i kala". Namučeni ratnik je očekivao da će odahnuti od strahota rata onda kada on prođe. Međutim, on veoma brzo shvata da u posleratnoj stvarnosti nema ni čistote ni svežine.
Pesma Čovek peva posle rata Dušana Vasiljeva je izrazila duhovno raspoloženje mladih ljudi koji vraćajući se kućama iz rovova, tamnica i emigracije svoju stravičnu viziju rata suočavaju sa besmislom prozaične građanske svakodnevnice u kojoj je trebalo započeti novi život. "U njoj", kako kaže kritičar Milan Bogdanović, "dolazi do izraza onaj karakteristični mentalitet bola, gorčine, užasa i očaja, koji je posle rata pritisnuo mladu generaciju i koji se, kao jedna unutrašnja, psihološka pobuna, može pratiti u mnogim pravcima omladinskog zračenja".
