Jovan Dučić u pesmi Selo razvija slike čoveka u odnosu sa prirodom do misaonih suština. On daje savršene harmonijske slike čoveka i prirode oko njega. Svaka strofa u pesmi sadrži po jednu pesničku sliku. Već u prvoj strofi vitorog se mesec zapleo u granju, kaže pesnik. Mlad mesec, kao zategnut luk, vidi se kroz teško granje starih kestenova.Veliki jelen-mesec trčeći preko svetlog letnjeg neba zapleo se svojim zlatnim rogovljem u grane starog kestena. More je uspavano u svetloj i plavoj noći, poput nemirne savesti, prvi put zaspale. U drugoj pesničkoj slici čempresova šuma bdije, obasjana hladnim mesečevim srebrom i samo krik buljine sa panja remeti mir na tren. U trećoj pesničkoj slici se pojavljuje ribarsko seoce koje se sakrilo u mlečnoj magli, i jedva se nazire, kao kroz uspomenu. I na kraju samo ostaje mir i večna tišina. Ne čuje se ni šum, ni glas, i samo jednoliko izbija časovnik koga ne čuje niko.
Pesma Selo, satkana je od reči sa prenesenim značenjem - vitorog i zapleo, savest je nemirna, more spava, čempresova šuma bdije, a mesec na nju sipa svoje hladno srebro. Reč srebro nije upotrebljena u pravom, nego u prenesenom značenju. Srebro ovde označava mesečevu svetlost bele, srebrnaste boje. Pesnik je rekao da je srebro hladno, zato što je mesečeva, u odnosu na sunčevu svetlost "hladna", svetli a ne greje.
Pesma Selo Jovana Dučića je tiha himnična meditacija u kojoj se osećaju drhtaji subjektivne usamljenosti. Dučićevi opisi su potpuni, impresivni, lepi, da im je malo ravnih u celoj srpskoj poeziji. Njegove reči zrače lepotu, osećanje i nemir koje je u njih udahnuo onog davnog trenutka, kada je pisao pesmu.
