“Naravno da ima, kad bi čovek samo shvatio da mu je duša vezana. Da ga je svet zatočio, vezao svojim okovima strasti i pohlepe. Onda bi, s vremena na vreme, trebalo da potraži samoću i da se pomoli za veru i pobožnost. Nema ničeg većeg od vere. Rama, koji je Bog, morao je da sagradi most preko mora da bi stigao do Šri Lanke. Ali Hanuman, koji je imao vere samo u Ramino ime, preskočio je more u jednom skoku.
“Naravno, mora se verovati u neku spoljnu silu, ne u samoga sebe. Jedan učenik koji je imao čvrstu veru u svog gurua, dođe jednom, tako, do neke reke. Sklopio je oči, samo izgovorio guruovo ime i prešao reku hodajući po površini vode. Kad je to video, guru pomisli: “Ako moje ime ima takvu moć, koliko li sam ja veliki!“ Sledećeg dana i guru pokuša da pređe reku, izgovarajući “ja, ja, ja“. I utopi se.
“Vera u sebe vezuje te za svet još više od strasti ili pohlepe. Um nije ništa drugo do hrpa misli, a prva i najvažnija među njima jeste primarna misao: ja. Sve duhovne discipline teže ka tome da unište misao o ja. Put ka slobodi i spasenju vodi preko eliminisanja ja, nikad preko njegovog jačanja“.
Iz romana Ekstaza
