Uplašio sam se da ne odustanem od svojih odluka u korist drugih manje važnih i zanosnih zbog kojih ću zažaliti za proćerdanim godinama. Kod Nonore me nije uplašilo njeno telo, koje sam poželeo na svojim grudima i među svojim rukama. Uplašilo me je zaglupljivanje jeftinim sentimentalizmom, gubljenje vremena, preobražaj u jedan od tih mnogobrojnih savršenih instrumeneta za vođenje ljubavi, naparfimisan, negovan, duhovit i ohol.
Nije me uplašio život mesa, mozga i duše s proleća. Razumeo sam da sudbina senzibilnosti jeste patnja, sudbina mozga je nemoć, a sudbina mesa je prekinuta samo gađenjem želje nikad neutišane. Sve sam ja ovo razumeo i radovao se što niko čak i ne naslućuje ove stvari.
U proleće sam mogao zavoleti neko biće koje bi mi zimi ili u jesen bilo i ostalo samo prijateljica. Zašto bih ja voleo samo po naredbi neba, trešnje ili jorgovana? Zašto da budem prevaren? Zašto da očekujem nešto? Čekanje ljubavi u proleće povređivalo me je više nego svi prohtevi koji su mi gušili disanje i bičevali krv. Čekanje, to je ženski stav. Osećao sam se pasivan i zamišljen kao sentimentalna devica koja pomirena sa sudbinom čeka gospodara da je ubere. Ovakav poraz me je izuzetno vređao.
Proleća iza mene i proleća ispred mene. I, evo, sada ih se više ne plašim. I pišem sada ovde, nikome sumnjiv, u svesci koju krijem među kutijama prepunim beležaka. I pišem usred jeseni. I niko ne može otkriti da li sam tužan.
A nisam tužan, ni zbog jeseni, a ni zbog priče prepune uspomena.
Iz romana Gaudeamus
