"Šta će biti kad mene ne bude? Ništa neće biti. A gde ću ja biti kad me ne bude bilo? Je li to smrt? Ne, ja ne želim". On skoči, htede da pripali sveću, poče pipati drhtavim rukama, obori sveću sa čirakom na pod i opet se svali natrag, na jastuk. "Zašto? Sve mi je jedno", govorio je sebi gledajući otvorenim očima u mrak.

"Smrt. Da, smrt. I od njih niko to ne zna, i ne želi da zna, i nije im žao. Oni sviraju. (Čuo je daleke, kroz vrata, odjeke glasova i riturnela.) Njima je svejedno, a i oni će umreti. Glupaci. Ja ću ranije, a oni će kasnije; i njih će isto snaći. A oni se raduju. Životinje!" Jed ga je gušio. I bi mu teško, nepodnošljivo teško. Ne može biti da su svi uvek bili osuđeni na ovaj užasan strah. On se podiže.

Iz pripovetke Smrt Ivana Iljiča