Taj bol, koji nije nikako bol roba; on se ne oseća rob, njega boli samo poniženje, pa i to je više stid za svoje bližnje, nema želje razmrskati, on je fanatik bola, čini mu se da će s njime u raj. Čini mi se malo ih je u nas, koji stoje u svojoj poeziji na tako tvrdom tlu. Taj bol koji ga obuzima i kad vidi u jesen kišovitu jedan dimnjak, što se puši, ili pokisao put, krov nizak, ili zamagljenu ulicu, ima onu bonu crtu usamljenosti i snažan izraz već, koji teče iz pesama Tjutčeva. I sama malaksalost duše, zamor, koji donosi senke i snove, nikad gorde, ili gorke vizije, ali: "tu za mojim vjeđama - sklopim li samo oči - živi sva veličina života i sva ljepota svijeta", ta malaksalost, koja se uvek samom svojom dobrotom teši, u sebi nalazi mira, seća me grudoboljnog beskrajno blagog i čistog Fofanova. Ne, nikako nema u njemu struna, što bi ga vezivale sa onim gordim farmerom, koji je pisao himne lokomotivi. Ne znam zašto smo navikli, da pesnike "sortiramo", kao robu na trgu knjiga, ali ako se to mora, to njegov koren ne nalazim u melanholiji romanskih kula na moru, ni hilenskih robova, nego mu koren tražim u tuzi mladosti, koja se može nazvati puškinsna. Ali je ta tuga još ovijena jednom modernijom, novijom, pa i ta se daje okrstiti karamazovskom. Nje jedva da beše dosad kod nas u lirici.
Onaj beskrajan strah od greha, ona strašna zahvalnost za svaku srećicu, i užasna radost klečati pred dobrotom. Obe te tuge zavijene trećim velom najnovijim, gorkim, našim, jer se žrtvovasmo, verujući u zoru.
To mi se čini da je srž Andrićeve duše. Mada mi se u isti mah čini da je duša tuđa uvek tragična kad našu hoće, jer se duše nikad ne stapaju a da jedna ne umre pri tom. Čini mi se Andrić to vidi, i to će ga dovesti do onog što nazivaju pesimizmom, a što je samo očaj.
Iz eseja Ivo Andrić Ex Ponto