Artnit

Nedelja, 06 Decembar 2020 11:21

Vojislav Ilić - Zimska idila Istaknut

Aleksej Savrasov - Zima Aleksej Savrasov - Zima

Zima je pokrila snegom doline i polja ravna
I tavne, visoke gore. Vijori snežnoga praha
Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,
I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.

Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj,
I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede
Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju,
A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.

Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije.
Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,
I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu
I mimo pušeći sluša vetrinu, što poljem duva.

Po kadšto zaškripe selom volujska drvena kola,
I gavran nad njima grakne. Za tim se razgovor čuje:
To se komšija Panta sigurno iz gore vraća,
Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući psuje.

A deda ovako priča: "Odavna u selu našem
Življaše uboga žena sa malim jedincem svojim;
To beše nemirni Pavle. Pamtim ga i sada lepo,
I ako to beše davno u mladim danima mojim.

Hiljadu osam sto... Sad ne znam, kojega leta,
(Al Bunoparta je onda na Rusa pošao bio)
Zima je velika bila. Reke se zamrzle rano,
A sneg od osam stopa polja je i gore krio.

U jedno studeno jutro, kad majke ne beše doma,
Mali se podiže Pavle i ode van našega sela -
I nikad ne dođe više. Ljudi ga tražili vazdan,
A jadna njegova majka plačući život je klela.

Tako je plakala ona vazdan i svu noć gorko,
Vrteći vreteno tanko. Ona je molila Boga,
Da joj bar mesto kaže, na kome okonča Pavle,
Te jednom da vidi jošte umrlog jedinca svoga.

Bogu se dosade molbe, ogrne svoj topli ćûrak,
I zovne svetoga Petra. Petar mu istinu kaže,
Za što ta žena plače. To bude Gospodu krivo.
Uzme palicu, dakle, i pođu da Pavla traže.

Nađu ga u samom raju... On se popeo lepo
Na rajsku lisnatu voćku, pa zlatne jabuke jede;
A dole, na cvetnom podu - u belom i čistom ruvu -
Još mloga nekakva deca jabuke jedu i sede.

Među njima jaganjci bleje i zvonca srebrna zvone,
I mlogi leptiri lete po rajskom mirisnom cveću;
Kroz cvetne poljane rajske biserne protiču reke,
I rajske, šarene tice na mirne obale sleću.

A Gospod podviknu tada: Pavle, čapkune jedan,
Ko te je doveo amo da rajske jabuke mlatiš?
Silazi sa voćke dole! obuj se i natrag idi.
Pa majku da slušaš lepo, kad svome domu se vratiš.

Jedne večeri, deco, Pavle se povrati kući;
Kiridžije ga našle, što često prolaze selom:
Polumrtav je ležo na snežnom seoskom drumu,
Umoran bled i zanet sa jako prezeblim telom.

Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio,
Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome,
Ali od toga dana majku je slušao lepo,
Posle je, zanata radi, u varoš otišo s njome."

*

Štekće lisica gladna, i vijor poljanom duše,
A oko pojata selskih sa rikom oblaze vuci,
U selskoj čagjavoj krčmi svirka se i pesma čuje,
I jednoliko sitno hore se njihovi zvuči.

I tonu u jasnoj noći. Na sniskom ognjištu starom
Ogroman mačak drema kraj ogorelog panja,
Kad vijor naleti jače, on lepo otvori oči,
Pa zevne nemarno dvared i opet spokojno sanja.

Pročitano 359 puta Poslednji put izmenjeno Ponedeljak, 07 Decembar 2020 11:23

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Vojislav Ilić - Zimska idila