Okrenula se prema telefonu. Mogla je da ruča s prijateljicom, da uveče odigra partiju bridža kod... Nije joj bilo ni do čega. Plašila se da dva dana ostane sama. Mrzela je te nedelje usamljenih žena: čitanje knjige u krevetu do kasno u noć, prepune bioskopske dvorane, možda koktel ili večera sa nekim od poznanika i, konačno, povratak kući, neraspremljen krevet, i utisak da od jutra nije proživela nijedan trenutak. Rože joj je rekao da će je sutra nazvati. Glas mu je bio nežan. Čekaće da joj telefonira pre nego što izađe. Uostalom, morala je da sređuje kuću, i obavi sve one tipične poslove koje joj je preporučivala majka, onih hiljadu sitnica u životu jedne žene koji su joj na neki neodređen način bile mrske. Kao da je vreme bilo neka iznemogla životinja koju treba ubiti. Međutim, bilo joj je gotovo žao što nema smisla za to. Možda je zaista postojao trenutak kada više ne treba izazivati vlastiti život, već se od njega braniti, kao od neke stare, radoznale prijateljice. Da li je već bila u tom položaju? Učini joj se da iza sebe čuje težak uzdah, ogroman hor toga "već".
Iz romana Volite li Bramsa...
