Ali, tu izbijaju na videlo mane Turgenjevljeve prirode i njegove umetnosti; on nije bio u stanju da svojim muškim likovima podari uspeh u okviru one egzistencije koju im je namenio. Osim toga, ima nečega u Bazarovu, iza oštrine i snage volje, iza nametnutog hladnog promišljanja - nekakva struja prirodnog mladalačkog žara koju Bazarov teško može da pomiri sa surovošću, ko bajagi, nihiliste. Ovaj nihilizam hoće da se odrekne svega, da porekne sve, ali nije u stanju da potisne strastvenu ljubav - ili da tu ljubav pomiri sa sopstvenim razmišljanjima o ljubavi kao o jednostavnoj i životinjskoj. Ispostavlja se da je ljubav ipak nešto više od čovekove biološke razbibrige. Romantična vatra, koja mu iznenada obuzima dušu, zaprepašćuje ga ali i zadovoljava zahteve istinske umetnosti - u Bazarovu naglašava logiku univerzalne mladosti koja nadilazi logiku jednog ograničenog sistema misli - u ovom slučaju, nihilizma.
Turgenjev, kako se čini, izmešta ovo svoje biće iz samonametnute sheme i baca ga u normalan svet slučajnosti. Pušta Bazarova da umre, ne usled nekog naročitog unutrašnjeg razvoja njegove ličnosti, već po slepom diktatu sudbine. Bazarov umire sa tihom hrabrošću, kao što bi umro i na bojnom polju, ali kroz njegovo propadanje provlači se i dah rezignacije, saglasan sa opštom sklonošću ka pokoravanju sudbini kojom je obojena cela Turgenjevljeva umetnost.
Iz eseja O Ivanu Turgenjevu
