Suncokreti u pesmi imaju trostruku simboliku. Oni su svetlost kao izvor života,
težnja ka visinama i prostranstvima, i težnja ka idealima. Izbor suncokreta za ovu simboliku nije slučajan. U njegovom nazivu je organska veza ove biljke sa suncem. Kao što se po nebu kreće sunce, tako se okreće cvetna glava suncokreta, koja obasjana sunčevom svetlošću, sjaji zlatnom bojom.
Slika suncokreta je data veoma figurativno. Oni su prikazani kao neka pala svetlosna braća koja su osuđena da žive "na dnu tmine", "s prokletstvom nemim". U njihovu "tužnom oku" ogleda se sudbina svega zemaljskog, ljudskog. Suncokret je istovremeno oličenje žeđi svega živog za svetlošću, toplotom i prostranstvom visina, ali je i oličenje svih nemira i nespokojstava koji obuzimaju živi svet.
Suncokreti su povezani sudbinski sa suncem. Oni su "s istoka kralji", obučeni u "teško zlato", oni su i "žreci sunca naspram seni" koji "u čas mračni" prosjački vape za svetlošću i suncem. Čeznu za jutrom i za suncem, i za njih je sve što žari božanstvo, jer daruje svetlost i život. "Jedna zraka" svetlosti za suncokrete je mera i cena sviju stvari. Sve što je u tami, i što makar jednom nije zasijalo i što ne gleda u visine, obeleženo je prokletstvom. Kada sunce zađe, glava suncokreta se spusti "pogleda" uprta u zemlju. Za suncokret je noć odsustvo svetlosti i života. Svako spuštanje noći za njega je strepnja i izvor straha i tuge. I zato suncokreti "šume u strahu svom od mraka".
Smrt suncokreta je samo privid, jer u njima je sakupljena sva energija sunca i svetlosti, sve žeđi i žudnje i sva žarka sunca. Kroz suncokret je naglašena neuništivost života i žudnje, neuništivost svetlosti i njene energije skupljene u zlatu suncokreta.
Pesma Suncokreti Jovana Dučića je pesma o svetlosti kao izvoru života, o svetlosti i tami, vedrini i nespokoju u čovekovom životu. To je i univerzalna pesma o težnji čoveka za visinama i prostranstvima i o njegovoj iskonskoj težnji ka idealima.
