Bolesnik se iznova izdiže, obuzet novom ljutnjom, koja ga je trošila kao groznica.
- Ah! - reče, - patnja dobrih na zemlji još je odvratnija nego li svoj greh, nego li udes. Ništa je ne može opravdati.
Sveštenik pogleda buntovnika bezizraznim pogledom... (Da, dobro sam video, on je čekao!) I sa velikom mirnoćom izusti:
- Kako bi se bez toga mogle ogledati duše?
- Ništa je ne opravdava! Čak ni ovaj detinjasti razlog, osnovan na Božjem nepoznavanju prave vrednosti duša. Da ima pravde, dobri ne bi smeli da pate. Oni ne bi smeli da pate, ni najmanje, niti jednog trenutka u večnosti. "Treba patiti, da bi se došlo do sreće." Kako to da se niko nikad nije digao da viče protiv tog divljeg zakona!
On malaksavaše... Glas mu beše promukao. Njegovo izmučeno telo brektijaše; bilo je proloma u njegovom govoru...
- Ništa se ne bi moglo odgovoriti optužbi toga glasa. Mogli biste do mile volje obrtati Božju dobrotu u svima pravcima, pipati je i premetati, vi sa nje ne biste mogli da izbrišete mrlju koju na njoj čini nezaslužena patnja.
- Ali, silom bola stečena sreća je opšta sudba, opšti zakon.
- Baš s toga što je opšti zakon - ona i goni na sumnju u Boga.
- Namere Božje ne mogu se nazreti.
Samrtnik izbaci napred svoje mršave ruke; oči mu utonuše. Uzviknu:
- Vi ste lažov!
Iz romana Pakao
