Kad sam bio dečak među ostalim dečacima, uvek sam usred njih bio sam, a tako sam sad bio sam među ljudima i kao da me je poricalo sve sa čim sam se sretao; vozila su mi prolazila kroz telo, a ona koja su najviše žurila, ne brinući da me izbegnu, kotrljala su se s prezirom preko mene, kao da se oslobađaju loših deonica druma na kojima se nalazila ustajala voda. I često sam, pre nego što bih zaspao, čitao XXX glavu Knjige o Jovu, i sve se u njoj moglo doslovno primeniti na mene, od reči do reči. Tokom noći, ustajao sam da bih potražio svoju omiljenu Bodlerovu knjigu, Male pesme u prozi, i glasno sam čitao najlepšu od njih, pod naslovom U osvit. Znaš li je? Počinje ovako: Enfin ! seul ! On n'entend plus que le roulement de quelques fiacres attardés et éreintés. Pendant quelques heures, nous posséderons le silence, sinon le repos. Enfin! la tyrannie de la face humaine a disparu, et je ne souffrirais plus que par moi-même*... A završava grandiozno, uzdiže se, uspravan, i okončava kao molitva. Bodlerova molitva; istinska molitva, veoma jednostavna, izvedena rukama, nespretna i lepa kao molitva nekog Rusa. - Priličan put je imao da pređe da bi dospeo do tog cilja, Bodler, i prešao ga je na kolenima. Koliko god bio daleko od mene, jedno od bića koja su mi najviše strana - često nisam kadar da ga razumem - pokatkad, ipak, u dubini noći, dok bih ponavljao njegove stihove poput deteta, on je bio moj bližnji, moj smoždeni sused, osluškujući, prislonjen uz tanku pregradu, kako moj glas jenjava. Tada je među nama postojala neka neobična veza, totalna deoba, jednako siromaštvo i, možda, jednaki strah.
* Najzad, sam! Nema više tandrkanja okasnelih i satrvenih fijakera. Ako ne i počinka, nekoliko časova ćemo imati tišinu. Najzad je iščezla tiranija ljudskog lica, i ostaće mi jedino da podnosim bol od sebe.
Iz knjige Čisto protivrečje - pisma Lu Andreas Salome