Ali nije lako oduzeti Šekspiru odliku narodnosti u njegovim delima OTELO, HAMLET, MERA ZA MERU i drugim, Vega i Kalderon svaki čas nas prenose u sve krajeve sveta, uzimaju predmete za svoje tragedije iz italijanskih novela, iz francuskih lea. Ariosto opeva Karla Velikog, francuske vitezove i kinesku princezu. Rasin uzima svoje tragedije iz dnevne istorije.
Ali nijednom od tih pisaca nije lako osporiti odlike snažne narodnosti. Nasuprot tome, čega narodnog ima u Petrijadi i Rosijadi osim imena, kako je s pravom primetio knez Vjazemski. Čega narodnog ima u Kseniji koja, usred Dimitrijevog ratnog stana, sa svojom družbenicom raspravlja o roditeljskoj vlasti u šestostopnim jambovima?
Neki vide narodni duh u rečima, tj. raduju se što, govoreći ruski, upotrebljavaju ruske reči.
Narodni duh kod pisca je odlika koju potpuno mogu oceniti samo njegovi zemljaci - za druge ona ili ne postoji ili im čak može izgledati kao nedostatak. Obrazovani Nemac negoduje protiv učtivosti Rasinovih junaka, Francuz se smeje videći kod Kalderona Koriolana koji izaziva na dvoboj svoga protivnika. Međutim, sve to nosi pečat narodnosti.
Klima, oblik vladavine, vera, daju svakom narodu posebnu fizionomiju, koja se više ili manje odražava u ogledalu poezije. Postoje načini mišljenja i osećanja, tušta i tma običaja, verovanja i navika svojstvenih samo jednom narodu.
Iz eseja O narodnom duhu u književnosti
