Mitke je čovek života, putovanja, pustolovina, uživanja, ljubavi i strasti. Ali, on je i čovek patnje i nostalgije. U njemu živi vizija sopstvene prošlosti, koju on neprestano dočarava i ulepšava, ali i nostalgija za vremenima koja su prošla, san o lepotama i milinama mladosti. Mitke govori o sebi u mladosti kao o velikom ljubavniku i neustrašivom junaku i svoju mladost oblikuje po modelu pesme. Čudna priroda bio je Mitke. "Lud se i rodio", veli njegov brat predsednik Arsa. Kao mladiću nije mu bilo ravna do Skopja i Soluna; kada je carskim drumom hodio, sve mu se živo sklanjalo ispred puta. Napio se vina, napevao pesama, naljubio žena, ali brat ga silom oženi, ceo život mu ogorča, i on od mehane do mehane nosi svoj neutoljivi dert.
Mitke je boem, zanesenjak, filozof. On voli život iznad svega, a zna da ne može da uživa u njemu. Jer, kako kaže, čovek je samo za žal i za muku zdaden. On, poklonik lepote i uživanja, zahvaćen je fatalizmom. Za lepotu se sve daje i sve može dati, ali je ona uvek po njemu nedostižna i neuhvatljiva, pa je čovek zdrav, a bolan.
Mitke oseća kako studena starost dolazi, kako telo slabi, dok "duša još iska". On pati za vremenom koje je prošlo, pati što je mladost prošla i čula ugasla, što nema slobode i što mora da se skrasi pored žene koja ga čeka kraj ognjišta uprljana pepelom i umazana testom. U njegove monologe koji su dati u živopisnom vranjskom narečju utkana je nostalgija za prohujalom mladošću i tragika čoveka koji ne može da se uklopi u patrijahalne norme i koji je shvatio težinu prolaznosti. U njima je slikovito dočarana filozofija prolaznosti: "Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a - bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ."
Mitketova žal za mlados' je zapravo težnja za večnim trajanjem mladosti, za prevladavanjem vremena i njegovog neminovnog toka. I kad se na izmaku života poveo za svojim željama, patrijahalna sredina je surovo ustala i vratila ga domaćem ognjištu. Život je slomio i pobedio Mitketa i on se na kraju pokorava takvom životu zbog pretnji svog brata predsednika Arse. I on se miri sa sudbinom i kaže da se treba pokoriti, jer se i on pokorio, on koji se celoga veka uzaman otimao i borio.
Lik Mitketa se ubraja među najoriginalnije tvorevine u srpskoj književnosti. Slikajući sudbinu Mitketa, Bora Stanković se dotakao univerzalne ljudske teme: sukoba jedinke sa sredinom i istine o iluzornosti usamljeničke pobune protiv konzervativnih shvatanja života. To je njegovog junaka Mitketa pretvorilo u simbol tragičnog, promašenog života, čak i u savremenom svetu.
