Kud je otišao tvoj muž, koji te voleo i kojega si ti volela isto tako? Nisi ga držala za ruku, ispustila si ga zato što si ga premalo volela, zato što je tvoja ljubav bila preslaba da ga obgrli čvrstim rukama i da ga priveže. Pošao je kao putnik bez svoga doma i izgubio se i umro u tuđini; nikoga nije bilo da mu na samrtnom času kaže ljubaznu reč i da mu zatvori oči.
Kud je otišao tvoj sin? Da li se sećaš kako ste išli naviše uz klanac, usamljenim putem, i kako je on gledao preda se u zemlju i nije reči izušćivao od velike žalosti, koja mu je ležala na srcu. Išao je kao na smrt osuđen, i pošao je za ocem - izgubio se i umro u tuđini.
Gde je tvoja kći, koja je bila još tako mala i slaba kad si je isterala iz kuće u tuđi svet, gde će se izgubiti i propasti i telom i dušom?
Gde je tvoj sin, koji je išao na put s tako velikom nadom i izgubio se u svetu kao komadić hartije na vetru?
Gde su svi koji su te voleli i koje si ti volela? - Otišli su i nikada se više neće vratiti...
Crna zrnca su zveckala među prstima, usne se pomicale u molitvi - ali misli, teške i umorne, gmizale su po zemlji, nebesa se nisu otvarala da ih obasjaju svetlim zračkom.
"Izgubili su se, umrli su; zalud su bile sve suze, zalud si oslepela, zalud ti se tresu ruke pre vremena..."
Iz romana Na klancu
