Na početku pesme je čudno odsutna majčinska ljubav. Pesnikinja u prvoj strofi opisuje rađanje deteta: "Ljubav te navi kao raskošan zlatni sat, babica te pljesnu po tabanima, i tvoj goli krik." Ona naglašava mesto novog bića, ne među drugim ljudima već "među elementima". Druga strofa podupire nehumani opis bebe koju percipiraju njeni roditelji. Dete je za njih "nova statua", čija je golotinja u promajnom muzeju i baca senku na njihovu sigurnost dok oni stoje "bezizražajno kao zidovi". Nadrealne slike naglašavaju osećanja roditelja o otuđenju i nepoznavanje nove situacije. Treća strofa upoređuje materinstvo pesnikinje sa "oblakom što čisti ogledalo da odrazi vlastito sporo brisanje pod rukom vetra". Ovaj stih može izraziti ideju materinstva, ne kao posedovanja deteta od strane majke, već njegovog jedinstvenog postojanja i pripadanja svetu, elementima koji okružuju njegov život na svetu.
U poslednje tri strofe Jutarnje pesme emocionalna otuđenost nestaje i pesnikinja impulsivno sluša zvuk svog deteta dok spava. Ona kaže: "Svu noć tvoj leptir-dah treperi u bledom rumenilu ruža." Njeno dete peva s njom "jutarnju pesmu" i veza se uspostavlja uz pomoć jezika, esencijalnog čovečjeg čina. I dovoljan je jedan njegov krik da se ona "tetura iz kreveta, kravlji teška i cvetna u svojoj viktorijanskoj spavaćici".
